ПЕНЗИЈА

Пензија у овој земљи и нашој Републици одавно није крај радног вијека. Срећницима је почетак нове функције. Има ту неке патолошке и перверзне логике: што више хаоса направиш док радиш, то те сигурније чека фотеља када "одеш". Не у пензију, него у савјетнике, одборе, комисије, управне и надзорне свемире гдје плата не пита за годиште, него за лојалност, али и незајажљиву потребу тих истих срећника да умјесто да уживају играјући шах и шалтајућу ТВ канале морају да се ухљебе и да гребу по свим релевантним вратима како би се смјестили на доживотну функцију.

Кажу да ће послије општих избора у пензију и Кристијан Шмит. Нелегално дошао, нелегално и одлази, све је заокружено. Остаје као лоше поглавље које нико није тражио, али су га сви читали. И сада када се та књига затвори, остаће фусноте: одлуке без потписа, потписи без легитимитета. Како пензија није код нас стварна категорија за неке, можда и њему ови што су га слијепо слушали и признавали понуде мјесто савјетника. И они су се својевремено вољели проглашавати за побједнике и легалне предсједнике, иако то нигдје није писало. Баш као Шмит.

Код нас се, кажем вам, са функције не иде у пензију него у савјетнике. Јер шта ће човјек без функције? Како да живи без телефона који више не звони, а звонио је стално када је требало нешто да се "заврши". Како без службеног возача, без службеног аута, без службене... То једноставно не може.

Пензија је, изгледа, само за обичне људе. Како се то воли рећи, за обичног малог човјека. Пензионера. То вам је за оне који су радили 40 година, па сада бирају између лијекова и гријања. За оне који не знају шта је савјетнички уговор, али и те како добро знају колико кошта хљеб. За оне који су пензију зарадили, а нису је добили као продужетак мандата.

Ваљало би добром броју политичара у пензију. И због година и због потрошености. Свака партија их има. И тачно се виде и знају. Јер постоји тренутак када више не водиш политику, него она води тебе. Када више не нудиш рјешења, него само рециклираш реченице које си чуо од Шефа. Али тај тренутак они не признају иако га препознају.

Опозиција је тек посебна прича. Они као да су се већ пензионисали, само им то нико изгледа није јавио. Тишина, одсуство енергије, повремена искакања и покушаји који углавном заврше неславно. Стално на клупи. Ко пензионери. Сједе и чекају да се власт умори па да се онда пробуде. Заправо, они чекају једну пензију да се спасу. Чекају да Додик оде у пензију, али им је проблем што он нема намјеру. Чекају и неки који нису из опозиције, него из коалиције. Али они су се ових дана собом забавили.

И док сви калкулишу ко ће кад и гдје, једини који заиста живе пензију су они који је најмање осјећају као одмор. Они су одрадили свој живот па сада сабирају ситно. Њима пензија није функција. Није стратегија ни резервна позиција. И зато је можда и највећа иронија што се ријеч "пензија" највише злоупотребљава тамо гдје је најмање има.

Прави одлазак у пензију, драги бивши директори, савјетници, министри и фотељаши, значи стати. Препустити мјесто. Признати да је вријеме за неке нове генерације. Али код нас слабо одлазе. Само се премјештају.

Зато када сљедећи пут чујете да неки директор, страначки функционер, министар иде у пензију, не питајте гдје одлази.

Питајте гдје се враћа.