КА(О)НДИДАТИ

Кандидати за октобарске изборе ничу као гљиве послије кише, само што овдjе киша никад не престаје, а сунце се појављује углавном у предизборним спотовима. Између власти и опозиције народ се углавном труди да не убере отровну гљиву која пречесто личи на јестиву. Код нас кандидатура више није политички чин. То је стање свијести. Не мораш имати програм, ни подршку, ни озбиљну инфраструктуру. Довољно је да имаш огледало и мало самопоузадања да у њему видиш предсједника. Опозција је одлучила да направи оно што јој најбоље иде од руке, а то је раскол. Јер зашто имати једног кандидата кад можеш имати три, четири или цијели албум са сличицама амбиција. Дупликата колико год хоћеш, а албум и даље празан.

Драшко Станивуковић, вјечни младић политике, неуморни тркач кроз сопствену политичку судбину и самопроглашени маратонац против система већ се види у предсједничкој фотељи. Дебело је закорачио у кампању прије него је ико рекао да је почела. Нимало стидљиво ни опрезно него онако пуним плућима као да је већ положио заклетву пред огледалом. Има енергију, видљивост и инстинкт за политичким преживљавањем. Све он то има. Али има и нешто што његови опозициони партнери, па и страначке колеге, традиционално не подносе, а то је доминација.

И брзина. А, у опозицији брзина није врлина него некима и озбиљна пријетња. Тако је то у опозиционим круговима. Чим се неко издигне одмах се појави неко други да га приземљи. Чим неко крене напријед остали му постављају ногу.

У овом случају Бранко Блануша. Човјек који од канидатуре не одустаје и то не у оном романтичном смислу упорности, него у оном балканском: не дам па макар сви изгубили. Његова кандидатура није политичка стратегија, него тврдоглави подсјетник да свако има право да изгуби, али под својим условима.

Док Драшко гради кампању, Блануша гради инат. А, између њих опозициони партнери који се понашају као породица на свадби гд‌је се сви смјешкају на заједничкој фотографији, а иза кулиса дијеле имовину и увреде.

Из редова СДС-а и ПДП-а некада стубова "опозиционе наде" поједини су у отвореном клинчу са Станивуковићевим покретом, али и са самима собом.

Савезништва пуцају брже него предизборна обећања. Оптужбе, подметања, шапутања по кулоарима, све је ту.

Па и неке нове партије на видику. Једино нема оног што би требало да буде суштина њиховог заједничког дјеловања , нема договора.

Опозиција код нас има једну фасцинантну особину. Више се боји међусобних пораза него пораза од власти.

У међувремену птичице које су долетјеле преко воде цвркућу да неки Станивуковића желе да виде као канидата за српског члана Предсједништва све то уз благи вјетар који дува из политичких кругова који се не бирају у Републици Српској.

Неки то виде као стратешки потез , неки као политички експеримент, а они понајбоље упућени као још један доказ да се овдје неке кандидатуре не утврђују него нагађају.

Док опозиција ратује сама са собом, власт трља руке. Али не баш превише опуштено. Јер колико год да је опозиција разједињена Станивуковић се намеће као реално једини који им може уздрмати темеље. И ту долазимо до парадокса. Власт која чврсто вјерује у нову побједу и не доводи у питање да би јој ико могао уздрмати темеље нема много играча који могу стати Странивуковићу на црту. Осим једног, неприкосновеног. Милорада Додика. Сви остали д‌јелују као спаринг без тежине. И власт је тога итекако свјесна. Зато се чини се и не жури да баци карте на сто. Неки су на тесту и то смо вид‌јели. Неки се тек спремају за тестирање.

Понекад је најбоља тактика пустити противника да се сам посвађа, подијели и ослаби.

А, сукоби?

Па има их на све стране. Власт оптужује опозцију за неспособност, опозиција оптужује власт за корупцију и тако годинама и унедоглед. Осим што имамо и нове моменте. Опозиција оптужује опозицију. Као покварена плоча која свира исту пјесму деценијама.

Ка(о)ндидати се множе, али се лидерство не рађа.

Амбиције расту, али их одговорност не прати. И зато није питање ко ће бити кандидат - него има ли кога да буде лидер.

Без тога избори нису избор. То је само још један круг у које ће се исти људи борити за власт. Када се политика сведе на личне амбиције онда избори нису такмичења идеја него судар ега.

И ту нема побједника.

Само преживјели .