КАД НА ВРБИ РОДИ ГРЕШКА

Постоји нешто дирљиво у тој нашој колективној потреби да грешку прво негирамо, па је затим бранимо, па тек онда, ако баш морамо, и признамо. Као да признање има већу политичку тежину од саме грешке. Као да је већи гријех погријешити, него нешто из грешке научити.
Телевизијски разговор, како су га крстили они који су га осмислили, био је управо то: јавна демонстрација грешака, али и вјештине да се оне упакују у нешто што личи на побједу. На основу свог 27 дугог бављења послом у медијима нагледала сам се свега и свачега и свакога, па тако ћу вам рећи да је на прву Драшко Станивуковић био директнији и енергичнији и у свом препознатљивом стилу, између политичког перформанса и ријалити програма, надиграо Саву Минића у динамици и у општем утиску, у ономе што публика данас највише воли: брз одговор и још бржу емоцију. Премијер Минић извукао је ту и тамо оно што Станивуковић нема - адвокатску прецизност. Не политичку, него правничку. Хладну и одмјерену и баш зато опасну. Јер док је Драшко играо на аплауз, Минић је играо на записник. И ту стижемо до прве грешке. Грешка опозиције је што мисли да је политика игроказ и перформанс. Грешка власти је што мисли да је политика судница.

Народ мисли, али нема право на жалбу. Бар не до сљедећих избора.
У међувремену, док се одигравао игроказ назван ТВ разговор, паралелно се водио још један, и то на Твитеру. Између Додика и Станивуковића. Сликом на слику. Занимљивији од оног на екрану. Ту нема модератора, нема времена за реплику, нема правила. Само карактери. Или их има или нема. Једног твита више нема. Као да никад није ни постојао. Нестао је, али ко је требао - прочитао је. И то је грешка. Ријечи исписане и изговорене се не могу обрисати. Баш су заувијек тамо гдје су послане. Као и грешке.

И нису грешке само на екранима и мрежама. Грешке су, као што сте могли видјети, поштовани читаоци, и уз Врбас. Врло прецизне, моторном пилом одрезане. Грешка, каже тако градоначелник. Врбе које су расле без страначке књижице, без буџетске ставке, без конференције за медије, нестале су у секунди. Станивуковић је рекао: грешка.
И то је можда његов најполитичкији потез од свих. Јер признати грешку у земљи гдје се грешке баштине као дио фолклора готово је субверзивно. Можда призна још коју. А има их на претек. Тако је на врби родила грешка. Посјечена, па призната. За једне екоцид, за неке друге урбанизам, за оне треће још једна прилика за политичко поткусуривање и наслове.
Врбе су свакако жалосне, баш као и ова грешка коју је на себе примио Драшко Станивуковић. Тако му је сјај славодобитничког понашања након ТВ разговора помућен.

А шта је свe ово вријеме радила јавност, затрпана ТВ разговорима, Твитер ратовима и жалосним врбама? Па и она је правила грешке. Јавност је бирала страну, утркујући се да објасни народу ко је заправо побиједио. Драшко јер је био гласнији. Саво јер је био прецизнији. Додик јер је обрисао твит, или можда врбе јер су једном натјерале политичара који за себе мисли да је непогрешив да призна грешку. Неке грешке се не праштају, посебно ако се понављају. О томе би требало да размисле сви, а највише они који их одлуче признати.
Шта нам је остало на крају ове седмице, питате? Празна обала Врбаса и пун студио ријечи које ће бити заборављене као свако чудо након три дана. Нема политичке врбе да се под њом сакрије истина, ни хлада да се под њим расхлади политичка сујета. Остали су само пањеви као споменици одлукама донесеним на брзину и брањеним до бесмисла. Грожђе свакако на врби не би родило. Оно је одавно пресушило и на лози политичких обећања. Није стигло ни да сазри, убрано је зелено, подијељено подобним и продато као успјех.
Зато, када се сљедећи пут буде надвикивао у студију, нека зачас заћути и погледа према Врбасу, тамо гдје су некад биле врбе. Тамо гдје је данас најтачнија слика његове политике.
Кад се посијече и посљедње дрво и усвоје сви регулациони планови на тој чистини, огољеној до краја, више неће бити никога да глуми побједника. Само грешке. И народ који их плаћа.
Нема ни врбе да заплаче. Само голи пањеви. Нема ни хлада за народ, али има довољно чистине да све грешке коначно изађу на сунце. И није проблем што сте погријешили, проблем је што се од грешака прави систем. Зато нема ни врбе ни грожђа. Само пањ да народ сједне и чека.
Да неко поново призна грешку и да на некој новој жалосној врби која израсте роди грожђе.