МОСТОВИ

Бањалука је ових дана добила специјалну епизоду прворазредног политичког спектакла. У режији два сина. Два јуниора из лозе сениора чија презимена зна цијели свијет. Један из Америке, други домаћи. Један носи презиме које отвара и затвара врата широм свијета, а други презиме које у Републици Српској отвара, па рецимо, баш сва врата. На сцену су ступили јуниори. И то је у разним круговима препознато као велики проблем. Проблем је и то што су се нашли баш у Бањалуци. Чак је и Бакир Изетбеговић који је недавно „упозорио„ да ће се нешто десити у Бањалуци невољко признао да би било добро да је Трамп Јуниор дошао и у Сарајево. Они којима долазак Трампа млађег у режији Додика млађег смета изгледа се праве да не разумију поруку. А, порука је врло једноставна: политика се одавно преселила из институција у крвне лозе. И није то више ствар идеологије него генетике. Сарајево је туговало. Као да је неко угасио свјетло у ходнику у којем су се годинама осјећали сигурно. Одлазак њиховог старог америчког заштитника којег је Трамп послао у пензију још је вијест коју тамо очито нико није стигао да прихвати. И док се у Бањалуци дочекује Трамп Јуниор , тамо се и даље препричава како је све некада било. Носталгија за оним некадашњим њима наклоњеним Американцима их уби. Није се баш превише ни у Србији у медијским и политичким круговима причало о доласку Трампа Јуниора у Републику Српску. И тамо се неки и даље мрште на све што нема одобрење, печат и потпис. Навикли се да увијек буду центар па им понекад тешко пада свака сцена у којој нису у главној улози. А, свијет незахвалан какав јесте не пита за сујету него за интерес. Опозиција је овд‌је углавном роварила и трагала за неким рачуном који је наводно неко платио Трампу Јуниору како би дошао у Бањалуку, али нису га пронашли. Док су Јуниори шетали црвеним тепихом, опозиција и разни познаваоци прилика ударали су по тастатури у налету инспирације да минимизирају и обесмисле долазак Трампа Млађег у Бањалуку и то на позив Додика Млађег.

Изгледа да не схватају да ово није прича о д‌јеци . Ово је прича о времену у којем су та д‌јеца или ако хоћете синови Трампа и Додика послала сигнал. Гд‌је долазе и с ким се рукују. Вјетрови се мијењају.

Неки их осјете на вријеме, неки тек када им разнесу кров.

Република Српска, очигледно је, покушава да рашири једра. Да ли ће запловити или се насукати то је можда питање за оне који кажу да знају куда иду и гдје је воде. Ми за то вријеме гледамо јуниоре како уче занат на терену који су им припремили сениори. Јер и политика је, поштовани читаоци, породично наслијеђе. Времена се мијењају и јасно је да се граде неки нови мостови . Не од бетона него од порука. Па ко их свати. Долазак Трамповог сина у Бањалуку никако није био туристички обилазак како би то неки радо приказали. То је био сигнал . Довољно гласан за оне који знају да слушају . Мост између Републике Српске и Америке не отвара се маказама и црвеном врпцом него контактима, именима и правим тренутком. За овај тренутак потрудили су се јуниори или ако већ хоћете синови. Такви мостови се можда не виде на мапи али се итекако биљеже на неким врло важним мјестима . И можете се смијати томе, можете га звати симболиком без тежине али у овом времену симболика је оно што остаје када оду камере. Зато и јесте негодовање Сарајева јер не воле тамо гледати мостове који се граде без њихове контроле. Још је теже признати да се правци више не одређују на старим раскрсницама . Туга за старим савезницима не гради нове мостове већ само продужава старе заблуде.

Мостови се ваљда граде да би се људи спајали , мада смо ових дана били свједоци једном који је политичаре раздвојио, и на фотографији и у пракси .

О историјском отварању моста у Чесми причало се готово као и о доласку Трампа у Бањалуку. Бетон, арматура, све како треба . Спојио обале скратио пут, олакшао живот онима који су га предуго чекали. И таман када смо помислили ево моста који ће служити свима испостави се да је много важније ко ће стајати на којој страни него куда ће народ пролазити . Градоначелник увријеђен као да му је мост лично нешто скривио није хтио да стоји поред Додика и Минића . Није ствар у простору. Простора на мосту увијек има. Ствар је у политичком инату који је по обичају ужи од сваке траке. И тако смо добили мост који спаја људе и политичаре који се не могу и неће спојити ни на два метра размака.

И ту је можда суштина. Баш у овом мосту „локалног карактера“. Мост у Чесми ће остати . Људи ће га користити, живјети , ходати и прелазити са једне стране на другу. А, политички мостови „глобалног карактера“ они се граде или пропуштају у секунди.

Додик млађи је свиђало се то некоме или не одлучио да пређе неки нови мост све са Трампом млађим. Није чекао ни дозволу ни сагласност. Није га било ни брига ко ће се и хоће ли се неко наљутити. Јер у политци као и на мосту најгоре је стајати и правити се да си приниципијелан док те сви заобилазе. Мостови увијек остану, људи пролазе, а они који нису знали да их пређу стоје тамо гд‌је су и били, на погрешној обали .

Само што тада више нема никога да им маше са друге стране .

Овај пут океана.