ПРЕЛАЗ

Ових дана све сами прелази. Прелаз из зиме у љето. Прелаз из зимског рачунања времена. Гранични прелази. Разлози су разни. Ајмо редом. Помјерили смо сат унапријед. Један сат мање у нашем и политичком животу. Они што нам краду вријеме кажу ништа страшно. Само шездесет минута. Само један мали прелаз. Шта све може да стане у тих „ само сат времена“ ? На примјер, стао је један кофер на граници. Стао је један политички перформанс. Стале су колоне камиона. Стао је и разум таман колико треба да све представе крену на вријеме. Градоначелинк Бањалуке остао је на граничном прелазу јер кажу није дао да му се прегледа кофер, доста му је било 14 пута објаснио је. Овог пута рекао је на граници: нећете моћи , а они њему: нећеш проћи . Чак се и римује. Спроведен, притворен, па изведен пред Суд. Уз доста политике и мало представе за јавност. Ипак није проблем у коферу. Проблем је у идеји да си изнад рампе. Да за тебе важе нека друга правила. Да је граница ту због других, а не због тебе.

Проблем је и у томе да очито не можеш причати оно што не прија главешинама земље у коју желиш да уђеш, посебно ако си у говору дио те исте земље назвао „нашом“. Не би требало да је тако јер сви се куну у тобожњу демократију и слободу говора али све док се због ријечи које не пријају, због три прста или фотографије изводи пред судове све што знамо о демократији можемо оставити у овом сату што су нам на силу помјерили и да не знамо шта је све требало у њему да се догоди.

Реакција није да није било. Из Србије брже него ова нагла промјена времена. Подршка , изјаве , забринутост .Готово па хорски.

И ето питања: да ли је овд‌је ријеч о међународном инциденту или о човјеку који је одлучио да је његов лични интегритет важнији од царинског прегледа? Тако смо добили нову политичку дисциплину : како од контроле направити спектакл , од процедуре инцидент, а од инцидента кампању.

Па и са ове стране Дрине љути политички противници градоначелника рекоше да то са овим „непрелазом“ не треба да се настави као пракса за Србе јер могао би се десити реципроцитет. Шта год да је.

Како год стигао је упрокос свим Сцилама и Харибдама у Бањалуку да нам свима објасни и исприча како је лијеп Лондон. Носи дивне импресије систем, ред, култура . Тамо се кофер отвара без драме уз смијех и аплауз. Али Лондон је далеко, а граница је близу и не прашта никакву импровизацију. Само то заправо овд‌је нико не разумије па је градоначелник невјерене Томе понудио повести у Лондон .О свом трошку. Само да им не присједне ако у повратку опет одлучи не отворити кофер па турнеја заврши неславно. Ваљда ће и за актере тог пакет аранжмана платити и казну. А, вјероватно ће као и многе и ова његова прича остати у овом сату који се није ни догодио.

Није само градоначелник био блокиран на прелазу. И превозници су блокирали прелазе . Ако већ ми не можемо прећи неће, проћи нико. Колективни прелаз у стање нервозе. За то вријеме држава стоји и маше између двије траке и покушава да нас убиједи да је све привремено.

Зато на заказани састанк Един Форто није дошао , али је дошао Саво Минић . И то је реално најпоштенији политички моменат.Када већ нема система и сви перу руке има бар неко ко ће се појавити. Да каже „дошао сам“ . И да покаже да увијек има неко ко ће прећи ту дистанцу када други процијене да им се не исплати. Они што су ваљда остали у овом сату.

Тако вам је Република Српска стално на неком прелазу. Сталном помјерању сата. Код нас се одавно вријеме не рачуна по љетном и зимском него по политичком и предизборном времену. Један дан смо стабилни, други дан смо на ивици, један сат смо у мандату, други сат у оставци . Као да смо у стално у овом изгубљеном сату. Док се ми забављамо границама и прелазима све границе нам прелазе цијене .

У том сату, у том прелазу цијене горива су скочиле, а рачуни су на прелазу границе пристојности . За плате кажу иде повећање па да видимо хоћемо ли стићи цијене. Изашли смо и на Лондонску берзу, па зна још неко нешто о Лондону осим градоначелника Станивуковића. Они који знају и који се у то баш добро разумију кажу да је то добро и велико „као кућа“ . Неће, кажу, инвеститори тамо гд‌је је нестабилно него сигурно. Ко би дао силне паре некоме ко пропада ?

А ,опозиција и даље тврди да пропадамо. И тако 20 година. Република Српска никако да пропадне. Иако би многи то вољели. За сада они живе у овом сату што се није десио. Што је прескочен . Али треба бити опрезан јер како нам овде свако соли памет и намеће шта му падне на памет можда нам додају још један сат да се у њему морамо понашати по туђим и наметнутим правилима. Све је могуће .

Зато док помјерамо казаљке по туђим налозима и аршинима морамо бити пажљиви да нам не побјегне стварност. Да нас не пређе. Да нас не престигне и узме нам и оно мало што смо имали времена да се дозовемо. Зато и није питање шта се десило у том сату на граници већ у свим сатима који су нам одузети и који су нас сада дочекали на прелазу.

Па да резимирамо шта се све деси у једном сату. У тих 60 минута неко направи спектакл, неко блокира пут , неко уопште не дође, а ми сви заједно нисмо стигли нигд‌је. Сада када је сат помјерен унапријед питам се колико још времена ћемо дозвољавати да нам прелазе све границе, живце, памет и достојанство док ми стојимо пред рампом и убјеђујемо себе да је то само још један сат.

Јер није.

То је тај рачун који се сабира годинама. И када дође на наплату нико га неће зауставити. Ни рампа, ни функција, ни представа за јавност.

Тада се неће прегледати кофери већ народ.

И све прећутано, прогутано и одглумљено буће наплаћено .

У једној секунди без права на жалбу.

И без могућности да се сат врати назад.