ПАПКАРЕЊЕ

Можете ли се сјетити више од пет звучних политичких имена у посљедњих 15 година који су од почетка у партији из које су поникли и почели своју политичку каријеру ? Тако сам и мислила. Ни ја. Једва до пет набројим. Ако сте којим случајем ипак успјели набројати више од пет свака вам част.

Неки политичари промијенили су толико партија да им за политичку биографију треба више страница него за програм.

То је зато што код нас постоји једна посебна сорта политичара. То нису ни идеолози, ни визионари, ни лидери. То је једна домаћа, добро прилагођена врста у народу познатија као папци.

Папак у биологији сви знамо шта је, а у политици је то онај који странку мијења чешће него чарапе. То вам је онај што је јуче сједио у крилу вође, а већ данас га назива јавно криминалцем, издајником и свакојаким погрдама које, врло занимљиво, није примјећивао док је уредно примао функције, плате и привилегије.

Папак је особа без политичког памћења, али са непогрешивим осјећајем за оно чиме углавном сједи на више столица док не процијени у ком правцу дувају вјетрови које испушта као непогрешив траг којим папкари.

Папкарење је прави феномен. Обично се папкарски трансфери представљају као нова енергија, нова политика, нова лица. Најновији примјер тог феномена је фамозни покрет Драшка Станивуковића. У стварности, заправо, политички реунион људи који су пола своје политичке каријере провели у режиму против којег се сада наводно боре.

Када мало загребете испод површине „новог покрета“, почињу да вам искачу стара имена. Људи који су годинама сједили у истим тим режимским фотељама које сада јавно пљују. До јуче бранили систем, а ево данас га, замислите, руше. Јуче аплауз, данас звиждук. Све уз озбиљна морална предавања.

Јер папак у политици има једну посебну способност, а то је амнезија са високим степеном самопоуздања. А доста их је за ново станиште изабрало владајућу коалицију.

Политичка сцена је постала право папкарење. Више се нико са сигурношћу не може сјетити ко је из које партије потекао, колико их је у међувремену измијењао, кога је све пљувао, а сада га хвали, јер је то напросто немогуће. То ни вјештачка интелигенција не памти. Немојте ни покушавати да је питате.

Рецимо, епски обрачун Вукановића, Станивуковића и Тривићке. Све до јуче саборци против система, данас политички непријатељи који се препуцавају као бивши партнери након развода. У том обрачуну више не знате ко је кога издао, ко је коме радио иза леђа и ко је заправо „лажна опозиција“.

Прљав веш се углавном избацује и препире пред камерама. А тек сукоб Станивуковић-Црнадак. Из исте политичке куће, да не кажем фамилије. Од заједничких конференција за новинаре и борбе за правду стигло се до политичког подметања ноге.

И сада би грађани требало да вјерују да су то озбиљне алтернативе. Да су то људи који би требало ово друштво да воде у боље сутра. Мало сутра. Један из партије која више готово да не постоји, само им то нико није саопштио, а други из покрета који је окупио око себе оне што су прелазећи из партије у партију окренули круг око сунца.

У цијелој тој гужви папкарења, прелетача и политичких обрачуна, једино што се никако не мијења је образац понашања.

Док си у странци, вођа ти је геније. Чим изађеш из странке у потрази за новом, вођа је катастрофа. Док примаш функције, систем је стабилан. Кад их изгубиш, систем је диктатура. И тако у круг.

Једино што је стабилно у овој овдашњој политици није идеологија, није програм, није принцип. Стабилно је само папкарење. Папак више није никакав инцидент, него политички модел каријере.

Мада, ипак има једна ствар коју ти политички папци, или ако хоћете да се изразим суптилније прелетачи, заборављају. Бирачи можда јесу стрпљиви, можда су и разочарани, можда су и уморни од свега, али нису глупи.

Па ће ваљда доћи дан када ће политички папци схватити једну врло једноставну истину. Можеш промијенити странку десет пута. Можеш промијенити идеологију сто пута. Али карактер не можеш промијенити никада.

Када једном покажеш да си папак и продаш се за паре или функцију, оно што ти ниједна нова странка не може купити је образ. За образ никада ниси ни имао чланску карту.

Зато није највећи проблем овој земљи ни власт ни опозиција. Највећи проблем је тај политички папкарски сој који се размножава брже од бактерија. Баш ти папци што су јуче сједили у крилу система, а данас се куну да су га рушили. Они који су до јуче гласали како им се каже, да данас држе лекције о моралу. Они који су каријере изградили захваљујући партијама које сада пљују из петних жила.

Е, то вам је папкарење. Политички папак је једина врста која успијева истовремено да промијени и страну приче, а да задржи фотељу.

Зато није питање ко ће од њих сутра бити власт, а ко опозиција. Право питање је нешто сасвим друго. Колико још пута народ треба да гледа исте људе како мијењају дресове и да се праве као да је то нова политика.

Једно је сасвим сигурно. Можеш промијенити партију. Можеш промијенити и идеологију. Али кад једном покажеш да си папак, остајеш то под чијим год новим политичким слоганом да осванеш.

Сваки дан гледамо политичку сцену на којој се бивши „саборци“ часте увредама, бивши шефови им постају криминалци преко ноћи, а бивши кадрови режима се представљају као револуционари. И сви тврде да су они једини чисти.

Онда се питам једно сасвим логично питање: ако су сви око вас лопови и издајници, па шта сте радили са њима годинама?

Ћутали? Гласали? Узимали функције? Климали главом?

Наравно да јесте. Све до момента док се нисте одлучили за папкарење. Својом или понекад туђом вољом.

Зато и кажем да је најмање важно ради ли се о власти или опозицији и питам се колико папака ће стати у ову нову политичку сезону пред нама.

Чекамо нове трансфере у папкарењу. Промијениће они опет партије, али џаба све јер неће промијенити себе.

И сви могу промијенити партију, дрес, заставу, слоган и идеологију, али једно не могу баш никада.

Папак може изаћи из странке, али странка из папка никада.

Нова сезона папкарења је отворена.

Биће занимљиво, вјерујте ми на ријеч.