(МАЛ)ТРЕТИРАЊЕ

Кажу да је политика умијеће могућег. Рекла бих и немогућег. Политика је, поштовани читаоци, овдје одавно еволуирала у умијеће малтретирања и третирања и себе и других, а често и здравог разума.

Баш о том трерирању и малтретирању огласио се и Виктор Орбан, снажном и пријатељском поруком и са говорнице гласно рекао да је Милорад Додик претрпио такво малтретирање да би многи други за много мање доживјели потпуни колапс. Одавно су ту ствари потпуно јасне како и кога Мађарска третира, а и ко кога малтретира. И када је свима можда и д‌јеловало да ће код нас да наступи тотални колапс због разноразних (мал)третирања, то је био увод у ново поглавље. Овдје се јасно је од притиска не пуца, него изгледа јача. Што већи притисак то јача отпорност. Или бар потреба да се то тако представи.

У склопу геополитичких и међународних (мал)третирања позабавили су се разни теоријама легитимитета. Тако је Саво Минић трећи пут добио шансу да буде први јер двапут поднесена оставка била је увертира за трећи потпуно легитиман мандат. Такорећи легиТРИман. И није то никакво малтретирање, ни Саве Минића, ни нове/старе владе. То вам је третирање оних који су свакој до сада изабраној влади оспоравали легитимитет. Покушали су и овој трећој, али због необавјештености им је посао пропао. Промакло им је да је сједница Вијећа народа одржана.

Ако још коме није јасно трећа Влада Саве Минића је потпуно легиТРИмна. Јер када се довољно пута понови процедура, она заправо постаје принцип. Неки ће то назвати институционалном акробатиком, али да је тачка успјешно изведена мора се признати. И ако затреба и опет ће кажу. Јер такво третирање је одговор на малтретирање. Неке процедуре постоје да се понављају. Па ко више издржи (мал)третирање.

На (мал)третирање се опет пожалио и градоначелник Драшко Станивуковић. Опет су га до голе коже претресли и истркељисали на хрватској граници баш када се запутио на турнеју по Великој Британији. Границе одавно нису линије на карти, него мјеста гдје политика и те како воли да покаже мишиће. Да покаже како се ко (мал)третира. Упркос том неугодним искуству и трауми ипак је Станивуковић безбједно стигао на своје одредиште, јер шта је локална борба без међународне адресе. Треба чути и вид‌јети нове ствари и посликати архитектуру па тако пун нових идеја наставити бавити се њима, а не стварним и сваки дан све видљивијим рупама у које тоне Бањалука сунцем окупана и окићена његовим твитер и инстаграм статусима. Тако се (мал)третирају грађани и потенцијални бирачи. Да не заборавим, најавио је Мађарску за сљедећу станицу. Па да напише: стигао сам.

Једни прелазе границе, други линије пристојности и безобразлука преко сваке мјере.

Тако је у Сарајеву један федерални новинар одлучио да политички и јавни дискурс, како се то воли рећи, обогати опасним и озбиљним етикетама па су тако Сања Вулић и Милорад Којић названи четницима.

Чему сада то (мал)третирање? Ваљда када немаш аргумент онда у џепу увијек имаш етикету или увреду па је фрљацнеш тако кад ти падне клапна. А увреда или етикета знамо најјефтинији је облик анализе. То је оно право балканско малтретирање ријечима, титулама, функцијама. И сви играју игру ко ће кога прије прогласити нечим што звучи довољно опасно и довољно одвратно да замијени чињенице.

И тако због разних (мал)третирања дођемо до различитих парадокса: једни су жртве притиска али иако је притисак јачи они нису слабији, друге стално смјењују, али они нису смијењени. И све је легитимно.

И легиТРИмно.

Можда је баш ту суштина . Није ништа чудно што нас тако (мал)третирају . Проблем је што су неки почели то да називају нормалним. Што су на такво (мал)третирање огуглали па им то све изгледа као редовно стање, а не као аларм . Ако малтретирање постане стандард, а легитимитет карикатура онда више није питање ко ће и да ли ће издржати притисак него ко ће први признати да такав систем није нормалан и да му се треба искезити у лице и показати зубе. То више није ни иронично ни духовито него опасна ствар . Није највећи проблем што су неки пристали да их тако (мал)третирају већ што су пристали и да буду нијема публика сопственог понижења.

У овој седмици чули смо и вид‌јели баш доста .

Милорад Додик, како то рече Виктор Орбан, симбол је издржљивости , Саво Минић преко двије оставке стигао је до трећег мандата савршене легит(р)имности , Драшко Станивуковић прелазио је границе уз мање инциденте на прелазима као да скупља политичке сувенире.

Оно што никако не би требало да напредује је наша толераниција на разноразна (мал)третриања. То је најопасније.

Ако народ почне да се навикава на апусрд нико више и не мора да га оправдава. Кад (мал)третирања разних „високих и ниских“ прихватите као свакодневицу онда то више не изазива бијес него равнодушност . А равнодушност је савршен терен за сваку врсту манипулације.

Зато све одавно није питање политике него кичме. Јер неко ко све може да прогута на крају прогута самог себе. А, нису сви исти. Неки пуцају под притиском, неки се повуку, неки се продају за комфор.

Милорад Додик играо је другу игру свиђало се то коме или не . Не зато што је безгрешан него је одлучио да не пристане на вјечно малтретирање. И баш због тога на „неким мјестима“ је настао колапс.

Али не и овд‌је.