НЕШТО СТЕ РЕКЛИ

„Нешто сте рекли“, исписао је Новак Ђоковић на објектив камере након вишесатне и тешке борбе у којој је побиједио и ућуткао све паметњаковиће који би га послали у пензију. Ипак, ово није прича о Великом Новаку Ђоковићу, јер премале су моје ријечи да испричам причу о њему. Мада, можда, ипак мало и јесте.

Ово је прича о инату. Оном највећем. Српском.

Нешто сте рекли?
О томе како се „не може“, како је „мало“, како је „привремено“, како је „на стакленим ногама“.

Нешто сте рекли о Републици Српској, о Србима, о инату као мани, о тврдоглавости као грешци, о вјери као заблуди. Нешто сте рекли. Да је настала случајно, да неће дуго, да је терет, да је проблем.

Нешто сте рекли, а нисте рачунали на једно: памћење.

Јер српски инат није бука. Није галама. Није ни пркос из кафане. Српски инат је тишина која траје, поглед који се не спушта и не склања и одлука да се иде даље када сви већ дијеле земљу, печате поразе и пишу смртовнице. То је онај историјски рефлекс да се не повјерује онима који нас мјере туђим аршинима. То је онај инат који гледа како да преживи још једну зиму, још један притисак, још једну реформу са туђим потписом.

Република Српска је можда баш то. Одговор на „не може“.

Одржана из ината да траје. Одговор на омаловажавање, на туторство, на стално пребројавање шта јој фали, а никад шта је кошта. И сваки пут када је прогласе завршном фазом, она се појави у још једном мечу. Не зато што је савршена, него зато што је тврдоглаво своја. А то се, изгледа, најтеже прашта — када си тврдоглаво свој.

И ту негдје, можда, стоји та симболика Новакове реченице „нешто сте рекли“. Сама. Често несхваћена. Још чешће оспоравана. Неко коме се стално објашњава шта смије да мисли, како треба да се понаша, кога да слуша и када да се повуче.

У свим поразима и побједама има и вјере и памети. И дисциплине и мудрости. И оног балканског, српског осјећаја да се ништа не добија на поклон, него истрајавањем. Да се достојанство не тражи, него носи. Да се битке и побједе не објашњавају, него се десе.

Република Српска је простор у којем се Срби нису питали да ли им је дозвољено да постоје, него су одлучили да хоће.

Нешто сте рекли?

Годинама јој предвиђате крај. Датуме. Сценарије. Мапе без ње. Али тврдоглава је. И даље стоји. Несавршена, али своја. Не без грешака, али са памћењем. И сваки пут када јој кажу да је превише, она одговори опстанком. И инатом.

Сама на терену. Са публиком која често навија против. Са правилима која се мијењају усред меча. Није лако слушати звиждуке и пресуде судија писане унапријед.

Зато српски инат није тврдоглавост без разума. То је комбинација памети и стрпљења. Вјере да се не мораш одрећи себе да би опстао. Мудрост да се не реагује на сваку провокацију, али и одлучност да нема повлачења када је најтеже.

Сјетите се да смо већ чули и горе. И преживјели. Да су нас отписивали паметнији и моћнији од вас. И да смо сваки пут одговарали исто.

Зато, када сљедећи пут нешто кажете, када опет олако пресудите, када подвучете црту и напишете крај, сјетите се да тај инат који вам смета има чудну навику да преживи.

И да побиједи.

Не галами. Не објашњава се. Само дође и демантује вас.

Нечим што нисте очекивали.

Побједом.

Нешто сте рекли?