ПЕТ ПА ОПЕТ

Пет па опет. Пет старих министара мање, пет нових више. Премијер је исти.

Мандат враћен па уручен, исти дан, исти човјек. Ако вам све д‌јелује као политички трик јесте. Ако вам д‌јелује као политичка порука и то јесте. Премијер је вратио мандат да би га поново узео. Није то капитулација него демонстрација и то у тренутку када се над Владом и Републиком Српском надвила одлука Уставног суда. Да одлуче неуставни да ли је Влада уставна. Једно се чини сигурно .Ова Влада је упорна. И провјетрена. И реконструисана.

За неке министре прави шок је што су отишли. За неке и што су дошли. У невјерици је Денис Шулић примио вијест да више неће бити министар мада се до задњег надао да хоће. Нису помогла ни агитовања која су стизала из сњежних пред‌јела. Ни слалом ни велеслалом. Није му помогло да остане ни то што је у биографији навео када је биран да је добровољни давалац крв, да је некада мијењао предсједника у вођењу скупштинских сједница, ни склекови испред Владе. Џаба. Како се то оно каже : вријеме је да одмори.

На својим мрежама , док се бирала нова Влада бивши министар Шулић у реалном времену објављивао је Инстаграм подршку коју му шаљу његови фанови и пријатељи све уз поруке : није крај, идемо даље, био си најбољи, браво и само настави напријед . Како још написаше на мрежама : „то се није надо“ . Па није крај свијета кад једног дана више ниси министар. Али је крај много чега.

Куриозитет је што га је почела хвалити и опозиција, али тек када је престао бити министар. О томе ћете читати и слушати у федералним медијима, претпостављам. И бивши министар Војин Митровић од функције се тешка срца опростио опсежним сопштењем за јавност у којем је побројао све што је за свог мандата урадио. Похвалио се да је остварио "пун капацитет ресорне надлежности" и насљеднику пожелио да уради бар трећину оног што је он али подсјетио све да је као студент имао просјек 9,66 и да је баш као студент запамтио шта му је једном један професор рекао : све пролази једино остају д‌јела и знање.

Баш тако. Остају и д‌јела и знање али и незнање.

А , незнање и безобразлук показали су сви они који су се бавили фотографијом и дужином сукње нове министарке Ирене Игњатић.

Једни се боре за уставност док се други баве мини сукњом.

Копачи друштевних мрежа пронашли су фотографију нове министарке ,замислите само у мини сукњи усликаној прије ко зна колико. Линчом је дочекана јер је тим моралним громадама ваљда важнија гардероба од биографије. Њима је морал мјера дужине тканине, а не дужине одговорности. То није ни критика него провинцијска хистерија оних којима је лакше да броје центриметре него аргументе . Обично таквим центиметри и недостају па одатле ти аршини. И није ми јасно још нешто.

Гд‌је су те силне „ боркиње“ за права жена које на сав гласт вриште и кад треба и кад не треба о правима жена и дискриминацији? Гд‌је су да подигну свој дубоки глас у одбрану жене коју је дио јавности, неостварених политичара и "моралних громада" на друштвеним мрежама разапео само зато што је у мини сукњи. Надам се да неће рећи: сама је то тражила јер се сликала у мини сукњи. Против тога се ваљда боре. Али министарка је то. Па је је ваљда и борба за жене некад селективна. Срамота.

Пет па опет није само прича о реконструкцији владе. То је прича и о реконструкцији нервозе, и то оне опозиционе. И о показивању ко вуче потезе када је притисак највећи. Можеш да не волиш власт. Можеш да волиш опозицију. И обрнуто. Али власт се не руши кликовима , насловима, модним полицијама него процедурама и изборима. А опозиција би потпомогнута разним факторима да изборе понављају док им се резултат не свиди.

Ако сте баш навалили на мини сукњу, мјерачи центиметара, да вам кажем и да Република није мини сукња да се мјери по укусу гомиле, нити министарска фотеља да се носи само док траје комфор. То је институција . Борба за Републику Српску не води се ни око имена министара него око питања ко има право да одлучује . Јер овде се не суди људима него институцијама . И Уставни суд нема намјеру само да руши владу него преуређује поредак. Притисци ЦИК-а, спрега са Шмитом , стално подизање улога и стално гурање Републике Српске у дефанзиву - у том низу једина легитимна борба је борба за институције а не за функције. Можда је некад пет корака унапријед, некад је и пет уназад , па пет минута паузе, па опет пет напријед.

Република Српска не опстаје на емоцији дана већ ваљда би требало на легитимитету одлука. Власт која се бори кроз институције не мора да се допада свима али тако ваљда треба и мора да се бори. Не импровизацијом већ упорношћу да се остане у оквиру закона и изван уцјена. Историја не памти оне који су мјерили центиметре него оне који су остали усправни и великим корацима корачали напријед остављајући такве метрима и километрима иза.

Пет по пет, па опет.

Ко не разумије нека прочита опет. Па опет.