ЛИМИТИ

Кажу да плате директорима јавних предузећа нису повећане. Само је, пазите сад, повећан лимит. И ту отприлике стаје свака даља потреба за објашњавањем.

Премијер је реченицом, цитирам: „Нисмо повећали плате, само је промијењен лимит са 3.000 на 3.500 КМ. То уопште не подразумијева било какво повећање плата, већ је само дата таква могућност“, стварно успио оно што ријеткима полази за руком.

Премијер је објединио у једној изјави математику, акробатику и политичку филозофију. Плата није повећана, само је лимит подигнут. Новац није порастао, само је дозвољено да порасте. Парадокс у служби система, са осмијехом који поручује: немојте компликовати.

Лимит је, изгледа, нова мјера власти. Не мјери се колико имаш, него докле смијеш. А када смијеш, онда ћеш већ некако и имати. Знају то најбоље директори појединих јавних предузећа, који годинама без лимита гурају предузећа у дугове без трунке одговорности. И ником ништа. Директори се мијењају, пракса остаје.

Лимитима нема краја. Чека нас понављање избора на 136 бирачких мјеста. Није то мали број. То је читава мала држава у којој се гласало, па се сада гласа опет, јер први пут, ето, није испало како треба. Ту вам престаје иронија, а почиње реалност у којој су лимити демократије растегљиви као гума на старим гаћама. Кад затреба, развуче се. Кад се најмање очекује, пукне.

Власт има своје лимите. И то не оне које сами себи постављају, него оне до којих још нису стигли. Јер у овој земљи лимит није црвена линија, него изазов. Докле иде? Још мало. Може ли даље? Може. Има ли краја? Видјећемо послије наредног саопштења.

Опозиција, с друге стране, такође има лимит стрпљења, лимит идеја и лимит храбрости. Њихови лимити су ниски, и даље нижи од изборних цензуса. Док власт подиже лимите плата, опозиција углавном подиже само глас. И сви остају у оквиру својих могућности - нескромних и скромних.

Кад смо код лимита, да не заборавим разноразне савјетнике за све и свашта. Они немају лимита. Бар на папиру. Њихови савјети су прилагодљиви и увијек тачно онакви какви се не траже. Иза њих одмах скакућу подобна трчкарала, брза, тиха, али понајмање лојална. Њихов једини лимит је брзина којом стижу да климну главом прије него што се реченица и заврши. И одскакућу у сигурно склониште чим осјете да се тло љуља.

А, изнад свих лимита, као посебна категорија, и даље стоји Милорад Додик. Његови лимити су изван сваке конкуренције. Његови лимити досезали су тамо гдје други ни машту не шаљу. Док се остали баве повећавањем висине лимита, он руши све постојеће и гради нове по сопственој мјери. Тешко да ико од њих може достићи те висине, јер за то није довољна функција. Потребна је вјештина да се стварност савије, а да се то притом назове стабилношћу.

Зато ова цијела прича није само о платама, лимитима и изборима.

Ово је прича о систему у којем се не пита колико, него до којег лимита. Док се лимити подижу селективно, а одговорност спушта испод сваког минимума, шта нам друго остаје него да се питамо да ли је проблем што су лимити тако високи или што је скала стрпљења на минимуму.

И ту, на танкој линији између дозвољеног и пристојног, одавно смо прешли све лимите. Само још нисмо добили званично саопштење да заправо нисмо.

Јер код нас се не помјерају лимити, него границе. Расту примања, али и безобразлук. Не мијења се стварност, само се подиже лимит колико политичари мисле да могу, а колико народ може да истрпи.

Али статистика је неумољива. Сваки лимит који се пређе враћа се са каматом.

А, једном кад се навикнеш да помјераш лимите, не примијетиш да си прешао границу.