СЛИКОМ НА СЛИКУ

У овој земљи се одавно не суди по закону. Али суди се по слици.

Тачније по томе чија је слика и ко је држи. Судија Сена Узуновић осудила је Србина Миодрага Малића на три године завора јер је на једном опозиционом митингу подигао фотографију првог предсједника Републике Српске Радована Караџића и генерала Ратка Младића. У образложењу пресуде посебно мјесто заузима реченица да се узело у обзир и то што се један свједок осјећао узнемирено. И то је било сасвим довољно. Осјећај је постао правна чињеница. Чекић је ударио, судиница је рекла своје и тако своју правду задовољила. Слика је проглашена кривом као и рука која је држала. И ту је оно што је проблем.

У овој земљи слика никада не стоји сама. Увијек поред ње постоји и она друга. Слика на слику.

Док се једна фотографија процесуира, друге слободно марширају. Видео снимци из Бужима, са ратним заставама тзв. Армије БиХ које се поносно вијоре, круже без судског позива, без оптужница, без узнемиреног јавног морала. Заставе под којима су почињени злочини. Оне изгледа не вријеђају тај систем правде. Јер једна је слика доказ кривице, а нека друга изгледа ствар фолклора. Једна се слика зове величање злочина, а ова друга обиљежавање традиције.

Тако смо дошли до правосуђа које не мјери д‌јела него симболе. Не пита шта поручујеш него коме припадаш. У том систему није важно да ли је ратна иконографија опасна него да ли је „наша“.

Селективна правда је најопаснија врста правде. Она не васпитава друштво, она га дијели.

Не затвара ратне ране него их соли.

Јер порука је ваљда свима јасна: У Босни и Херцеговини није проблем величати „ратне приче“. Проблем је ко то ради.

Судови би морали да буду слијепи. Али овде и те како виде. Разликују боје, препознају лица, читају националне кодове. И зато суде слику.

Али углавном само једну. Ону другу не виде.

Јер ако је забрањено дизати фотографије које неке узнемиравају и подсјећају на рат и злочин, онда то ваљда треба да буде забрањено свима.

Ако није онда немојмо глумити моралну извишеност док се кажњавају само одређене слике. Наше слике.

Јер правда која бира страну није правда.То је пропаганда у судијској тоги. А, држава која се боји једне слике док је навикнута на друге не гради мир. Она само прецртава рат новим линијама.

Овде се одавно не суди по закону. Суди се по осјећају. Судови би ваљда требало да буду мјесто гд‌је се емоције остављају пред вратима ма чије да су али овде оне улазе прве, сједају у судске клупе и диктирају пресуде. Данас је то узнемиреност због слике. Сутра ће бити поглед, пјесма, застава, боја.

Зна се и чија.

Правда која има памћење само за једне, амнезију за друге није правда. То је порука. Рат није завршен, само је пресељен у суднице.

А земља у којој се и даље ратује симболима, док судије броје осјећаје и узнемирености умјесто чињеница неће се распасти због једне слике.

Распада се због система који је одлучио да гледа само једну слику, док на другу жмири.

Суд БиХ одавно и није посљедња линија одбране друштва и правде већ најслабија тачка.

И није овде кажњена ни слика ни провокација.

Овде је кажњен један народ.

У неким судијским главама крив што постоји. Па и на слици.