ИЗ ЧИКАГА "МОЈИ"

Није важно шта ти каже свијет. Важно је, изгледа, шта ти каже комшилук. А наш комшилук, опште је познато, увијек зна боље. Чак и кад не зна гдје је Чикаго на карти, зна да награда коју је тамо добио Милорад Додик не ваља. Па како би ваљала?

Додик у Америци? На Универзитету? Не уклапа се то никако у уредно посложену слику свијета у којој је о њему све унапријед објашњено, написано, пресуђено и запаковано.

И онда креће већ виђенo.

Појављују се стручњаци опште праксе за америчке универзитете. Они који нису отишли даље од аеродрома, али знају тачно колико вриједи и колико не вриједи свака награда преко океана. Једни галаме да је то безначајно признање, други да је плаћено и купљено, трећи да универзитет није „прави“, а има оних који поштено признају да за њега никад нису ни чули, па самим тим, ваљда, и не постоји.

У тој и таквој слици Додик може бити само оно што су о њему већ одлучили да јесте. Ни мање ни више. А, понајмање награђен.

Ургентно креће операција минимизирања. Федерални политичари и медији, уз асистенцију појединих из Србије, као да су добили исти задатак: објаснити народу и радозналој јавности да признање заправо није ништа. Да универзитет „Џадсон“ заправо није универзитет. Да награда није награда. Јер ако случајно признаш да јесте, онда мораш да признаш нешто много незгодније: да свијет више није баш тако једнодимензионалан како га цртају по телевизијама и разноразним медијима. Али добро, медији раде свој посао. Или оно што мисле да им је посао. Много је ипак занимљивији био покушај „одговора са терена“.

Даноноћни позиви на протесте, драматичне најаве, патриотски тонови и права морална узбуна. Друштвене мреже одлучније него икада. Рекло би се биће гужва. Не би ни гужвица. Него шачица људи. Та је шачица дошла да покаже „отпор“. Шачица данима скупљаних требало је да, ваљда, пошаље поруку Америци, Републици Српској, Додику, свијету и полусвијету.

Више је то личило на породично окупљање него на политички протест. Толико их се скупи када се родбина посвађа око међе, а не кад се, наводно, брани држава им Босна и то у Америци. Гдје су само нестали сви ти дигитални ратници, питам се. Онда смо добили објашњење: није битан број, важна је порука. Наравно да није битан број кад га нема.

Ако је порука била да између тастатуре и стварности постоји озбиљан јаз, онда је стигла баш јасно и гласно.

Суштина, међутим, није ни награда ни признање, ни Универзитет ни Чикаго. Проблем је Милорад Додик.

Тачније, чињеница да је, упркос свим силама и покушајима да се сведе на једну димензију, он опет изашао из тог оквира. Можеш га критиковати. И треба када има разлога. Можеш се са њим не слагати. И то је легитимно. Али када почнеш негирати оно што се фактички десило, онда не говориш о њему, него о себи. Ко год да си. Говориш о неодољивој потреби да ту реалност прилагодиш властитом наративу.

Јер лакше је рећи да награда није битна него објаснити како неко кога годинама покушаваш политички изоловати добија признање у земљи коју често користиш као аргумент против њега. Лакше је исмијавати догађај него признати да ти се не уклапа у причу. Лакше је скупити шачицу људи да тврдиш да је то принцип него признати да немаш снаге за више.

То је наш омиљени спорт звани колективно заваравање. У њему смо свјетски прваци. Без конкуренције. Без медаље, додуше, али са пуним увјерењем да су сви други у криву.

Можда би за промјену требало да се постави једно једноставно питање: ако је све то из Чикага толико неважно, зашто се толико трудите да објасните да није важно?

Истина је обично једноставнија него што желимо да признамо. И није очито проблем што је Додик добио награду. Проблем је што је добио нешто што му, по мишљењу критичара, није смјело припасти.

Зато се не води борба против чињеница, него против њиховог значења. А чињенице знају да буду незгодне. Не нестају када их игноришеш. Не нестају када их исмијаваш. И не могу се свести на ону шачицу окупљених који би да те чињенице пониште.

Зато из Чикага, или ако вам је драже „из Чикага моји“, стиже управо најједноставнија лекција.

Можеш оспоравати колико год хоћеш и лидерство и демократију и жртву. Можеш оспорити и напор и вјеру и борбу. И демократске принципе. Можеш, имаш право. Али има нешто посебно у том нашем односу према било којем туђем успјеху. Није важно ни шта се десило, ни гдје се десило, ни ко је ту био присутан, и сада и некад прије. Важно је само како ће се то умањити, препаковати, изврнути и превести на језик те колективне утјехе. Плаћено је. Купљено је. Договорено је. Јер не дај Боже да се призна да је нешто успјело.

И за крај, поздрави! Који?

Из Чикага, моји.