Анатомија политичког ормара: Случај Републике Српске

Постоји неколико начина да процјењујете политичаре. Можете анализирати њихове изјаве, политичке одлуке, резултате, јавне наступе, говор тијела, па и начин на који комуницирају са бирачима. А можете им, за промјену, погледати у ормар. Не зато што је одијело важније од политике, него зато што у јавном простору готово ништа није сасвим случајно, па ни оно што политичари облаче.

Ако је судити по гардероби, политичка сцена Републике Српске живи у неколико различитих модних деценија. Неки су открили кежуал, неки још преговарају с краватом, а добар дио политичке елите вјерује да је тамноплаво одијело довољан доказ озбиљности. Што би било сјајно када би се политичка компетентност продавала у комплету са сакоом.

Милорад Додик, занимљиво, има прилично разноврстан гардеробер. Поред класичних одијела, ту су шалови, прслуци, кожне јакне, сунчане наочаре и опуштене комбинације за спортске трибине. У модном смислу, најзанимљивији је кад се не труди да изгледа као политичар. Помало бизнисмен на викенду, помало навијач из првог реда, а сунчане наочаре као да поручују: „Нисам инкогнито, само сам кежуал.“

Драшко Станивуковић, с друге стране, припада генерацији која зна да се политика данас води и у вертикалном формату. Патике, младалачки кројеви, пажљиво сложене комбинације. Ако Додик изгледа као да је случајно свратио на утакмицу, Станивуковић понекад оставља утисак да је и за спонтани одлазак на кафу претходно одобрен визуелни концепт.

Жељка Цвијановић углавном остаје у оквирима дипломатске елеганције, повремено освјежене бојом. Својевремено је изјавила да нема стилисту и да мрзи пеглање. Једна од ријетких политичких изјава која не захтијева додатно тумачење. Јелена Тривић и Александра Пандуревић, свака на свој начин, показују колико женска политичка гардероба има више могућности од мушког избора између тегет и тамносиве.

Небојша Вукановић је посебна категорија. Код њега одјећа тешко може постати главна тема јер је обично надгласа јавни наступ. Ненад Стевандић, насупрот томе, остаје у сигурној зони класичног службеног изгледа. Између њих двојице стане готово цијела филозофија политичког одијевања: једном је гардероба споредна, другом је протокол довољан модни савјетник.

У свему томе постоји занимљива комуникацијска игра. Класично одијело призива ауторитет, кожна јакна опуштеност, патике младост, а пажљиво изабрана боја може привући пажњу и прије него што политичар проговори. Ништа од тога, наравно, не гарантује да ће оно што слиједи бити вриједно слушања.

Мода је, уосталом, међу ријетким областима у којима политичар може промијенити имиџ за једно поподне. За промјену политичких резултата потребно је нешто више од доброг кројача.

У Републици Српској политички плурализам једва преживљава, а модни је одавно случај за стечајног управника.