PRELAZ

Ovih dana sve sami prelazi. Prelaz iz zime u ljeto. Prelaz iz zimskog računanja vremena. Granični prelazi. Razlozi su razni. Ajmo redom. Pomjerili smo sat unaprijed. Jedan sat manje u našem i političkom životu. Oni što nam kradu vrijeme kažu ništa strašno. Samo šezdeset minuta. Samo jedan mali prelaz. Šta sve može da stane u tih „ samo sat vremena“ ? Na primjer, stao je jedan kofer na granici. Stao je jedan politički performans. Stale su kolone kamiona. Stao je i razum taman koliko treba da sve predstave krenu na vrijeme. Gradonačelink Banjaluke ostao je na graničnom prelazu jer kažu nije dao da mu se pregleda kofer, dosta mu je bilo 14 puta objasnio je. Ovog puta rekao je na granici: nećete moći , a oni njemu: nećeš proći . Čak se i rimuje. Sproveden, pritvoren, pa izveden pred Sud. Uz dosta politike i malo predstave za javnost. Ipak nije problem u koferu. Problem je u ideji da si iznad rampe. Da za tebe važe neka druga pravila. Da je granica tu zbog drugih, a ne zbog tebe.

Problem je i u tome da očito ne možeš pričati ono što ne prija glavešinama zemlje u koju želiš da uđeš, posebno ako si u govoru dio te iste zemlje nazvao „našom“. Ne bi trebalo da je tako jer svi se kunu u tobožnju demokratiju i slobodu govora ali sve dok se zbog riječi koje ne prijaju, zbog tri prsta ili fotografije izvodi pred sudove sve što znamo o demokratiji možemo ostaviti u ovom satu što su nam na silu pomjerili i da ne znamo šta je sve trebalo u njemu da se dogodi.

Reakcija nije da nije bilo. Iz Srbije brže nego ova nagla promjena vremena. Podrška , izjave , zabrinutost .Gotovo pa horski.

I eto pitanja: da li je ovd‌je riječ o međunarodnom incidentu ili o čovjeku koji je odlučio da je njegov lični integritet važniji od carinskog pregleda? Tako smo dobili novu političku disciplinu : kako od kontrole napraviti spektakl , od procedure incident, a od incidenta kampanju.

Pa i sa ove strane Drine ljuti politički protivnici gradonačelnika rekoše da to sa ovim „neprelazom“ ne treba da se nastavi kao praksa za Srbe jer mogao bi se desiti reciprocitet. Šta god da je.

Kako god stigao je uprokos svim Scilama i Haribdama u Banjaluku da nam svima objasni i ispriča kako je lijep London. Nosi divne impresije sistem, red, kultura . Tamo se kofer otvara bez drame uz smijeh i aplauz. Ali London je daleko, a granica je blizu i ne prašta nikakvu improvizaciju. Samo to zapravo ovd‌je niko ne razumije pa je gradonačelnik nevjerene Tome ponudio povesti u London .O svom trošku. Samo da im ne prisjedne ako u povratku opet odluči ne otvoriti kofer pa turneja završi neslavno. Valjda će i za aktere tog paket aranžmana platiti i kaznu. A, vjerovatno će kao i mnoge i ova njegova priča ostati u ovom satu koji se nije ni dogodio.

Nije samo gradonačelnik bio blokiran na prelazu. I prevoznici su blokirali prelaze . Ako već mi ne možemo preći neće, proći niko. Kolektivni prelaz u stanje nervoze. Za to vrijeme država stoji i maše između dvije trake i pokušava da nas ubijedi da je sve privremeno.

Zato na zakazani sastank Edin Forto nije došao , ali je došao Savo Minić . I to je realno najpošteniji politički momenat.Kada već nema sistema i svi peru ruke ima bar neko ko će se pojaviti. Da kaže „došao sam“ . I da pokaže da uvijek ima neko ko će preći tu distancu kada drugi procijene da im se ne isplati. Oni što su valjda ostali u ovom satu.

Tako vam je Republika Srpska stalno na nekom prelazu. Stalnom pomjeranju sata. Kod nas se odavno vrijeme ne računa po ljetnom i zimskom nego po političkom i predizbornom vremenu. Jedan dan smo stabilni, drugi dan smo na ivici, jedan sat smo u mandatu, drugi sat u ostavci . Kao da smo u stalno u ovom izgubljenom satu. Dok se mi zabavljamo granicama i prelazima sve granice nam prelaze cijene .

U tom satu, u tom prelazu cijene goriva su skočile, a računi su na prelazu granice pristojnosti . Za plate kažu ide povećanje pa da vidimo hoćemo li stići cijene. Izašli smo i na Londonsku berzu, pa zna još neko nešto o Londonu osim gradonačelnika Stanivukovića. Oni koji znaju i koji se u to baš dobro razumiju kažu da je to dobro i veliko „kao kuća“ . Neće, kažu, investitori tamo gd‌je je nestabilno nego sigurno. Ko bi dao silne pare nekome ko propada ?

A ,opozicija i dalje tvrdi da propadamo. I tako 20 godina. Republika Srpska nikako da propadne. Iako bi mnogi to voljeli. Za sada oni žive u ovom satu što se nije desio. Što je preskočen . Ali treba biti oprezan jer kako nam ovde svako soli pamet i nameće šta mu padne na pamet možda nam dodaju još jedan sat da se u njemu moramo ponašati po tuđim i nametnutim pravilima. Sve je moguće .

Zato dok pomjeramo kazaljke po tuđim nalozima i aršinima moramo biti pažljivi da nam ne pobjegne stvarnost. Da nas ne pređe. Da nas ne prestigne i uzme nam i ono malo što smo imali vremena da se dozovemo. Zato i nije pitanje šta se desilo u tom satu na granici već u svim satima koji su nam oduzeti i koji su nas sada dočekali na prelazu.

Pa da rezimiramo šta se sve desi u jednom satu. U tih 60 minuta neko napravi spektakl, neko blokira put , neko uopšte ne dođe, a mi svi zajedno nismo stigli nigd‌je. Sada kada je sat pomjeren unaprijed pitam se koliko još vremena ćemo dozvoljavati da nam prelaze sve granice, živce, pamet i dostojanstvo dok mi stojimo pred rampom i ubjeđujemo sebe da je to samo još jedan sat.

Jer nije.

To je taj račun koji se sabira godinama. I kada dođe na naplatu niko ga neće zaustaviti. Ni rampa, ni funkcija, ni predstava za javnost.

Tada se neće pregledati koferi već narod.

I sve prećutano, progutano i odglumljeno buće naplaćeno .

U jednoj sekundi bez prava na žalbu.

I bez mogućnosti da se sat vrati nazad.