АНЕКСИЈА – КАКО СЕ ТО ЛАКО ИЗГОВАРА И СА ТИМ МАНИПУЛИШЕ

Пратећи ових дана, поред фудбалског првенства, и понеку расправу у Скупштини Црне Горе, дође ми да се запитам како никако да чујем глас аутохтоних Бокеља на теме Европске уније или на све чешће приче о томе како је неко некога анектирао.

Иако у Парламенту Црне Горе сједе поједини људи који су из Боке Которске, очекивао сам барем да ће неко од њих нешто прозборити о тим темама, али авај – од тога ни гласа. Када већ сви говоримо о Европској унији i када су нам уста пуна европских интеграција, радују ме изјаве да смо практично на самим вратима чланства. Не само да тамо стојимо, већ су нам, како се каже, из Брисела одшкринули врата, практично нас гурајући ка чланству. Међутим, никако да ико проговори о регионализацији.

Познато је да Европа не само да подржава регионализацију, већ на њој у суштини и почива. Зато се искрено чудим што нико од политичких представника из Боке не покрене питање о којем се већ десетинама година, од Дебелог бријега до Куфина, гласно размишља. Сјећам се када је делегација Херцег Новог жељела да се побратими са Баријем. Италијани су тада предлагали братимљење Регије Пуље са Регијом Боке, али им ми са ове стране нисмо могли објаснити да немамо своју регију.

Посебно их је чудило како постоји Регија Истра, а да смо тада живјели у истој држави. Узалуд су тадашњи политичари из Херцег Новог покушавали да објасне, али и да покрену питање регије Боке у Црној Гори, наглашавајући да то није никакво одвајање од Црне Горе. Вјерујем, а скоро сам сигуран, да би и данас политичари са таквим захтјевом брзо били утишани, иако Бока има сва историјска права да буде регија попут Истре. Није било тако давно, мада се млађи сигурно не сјећају, када је у називу наше државе стајало „Црна Гора и Бока“.

Знам само колико се прашине подигне када се постави питање повратка Епархије бококоторске, која је де факто и де јуре постојала прије него што је Бока постала дио Црне Горе. Зато се намеће питање да ли ће се појавити политичари из Боке који ће у Парламенту Црне Горе почети гласно да заступају интересе Боке као регије. То подразумијева простор од Дебелог бријега до Куфина, односно градове Херцег Нови, Котор, Тиват и Будву, као и подручје некадашње Општине Грбаљ, која је укинута 1945. године јер је, наводно, сметала тадашњим властима пошто је то подручје било претежно насељено српским становништвом.

Узалуд су грађани и невладине организације покретали иницијативе за враћање општине, уз подршку више од хиљаду потписа. Када су у питању Бока Которска и Црна Гора, оне су се, наводно, ујединиле 29. октобра 1813. године у Доброти под управом владике Петра И Петровића Његоша, али је то уједињење било кратког вијека.

Да подсјетим, Бока Которска је након распада Аустро-Угарске, 6. новембра 1918. године, ослобођена, а капитулација је потписана у хотелу „Бока“. Дакле, није било никакве, како садашњи политичари из Црне Горе воле да кажу, „такозване анексије“. Бока је директно и добровољно ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, па зато Бокељи 1918. годину славе као годину ослобођења. Дана 10. новембра 1918. године, на најмасовнијем скупу одржаном у Грбљу, начелник општине Грбаљ, протојереј Василије Ковачевић, свечано се захвалио „Богу и српском оружју“ које је, како је рекао, једном заувијек ослободило Боку. Ипак, коначно и трајно, Бока улази у састав Црне Горе након ослобођења 1945. године. На засједању Пленума Народноослободилачког одбора Среза Боке у Котору, које је трајало од 16 до 23 сата, донесена је одлука о припајању Боке Црној Гори.

И данас се прича да је гласање спроведено два пута, пошто при првом гласању није било већине за такву одлуку. Наиме, ни тада, као ни у неким каснијим случајевима (признање Косова, улазак у НАТО), та одлука није донесена референдумским изјашњавањем грађана, већ је демократију замијенила одлука партије. Тек у другом гласању, око 23 часа, 21 глас био је за, а 11 против. Можда би се у овом случају, као и код Подгоричке скупштине, могло говорити о некој врсти „анексије“, или како је неко недавно изјавио у Парламенту, да је и обнављање порушене завјетне капеле била „анексија“.

Но, оставимо ову тему историчарима, а питање регионализације Црне Горе политичарима и, можда највише, њеним грађанима. Можда се већ на наредним изборима 2027. године појави нека странка на државном нивоу са префиксом „Бока“. Да подсјетим, није било давно када су предсједници општина Херцег Нови, Стеван Катић, Котор, Владимир Јокић, и Тиват, Жељко Комненовић, договорили да заједнички раде у корист грађана Боке.

Да ли је ишта остало од њихове заједничке изјаве: „Бока и градови на чијем смо челу неће нијемо посматрати оваква дешавања“, или их је нека нова политичка већина окренула неким другим размишљањима?

Перица Ђаковић