КО ЈЕ ЦРНОГОРСКИ ИЗНОГУД И ЗАШТО ИБРАХИМОВИЋ "СЕЛИ" ГАВРА ИЗ БЕРАНА?

Није ли вам чудна одлука министра вањских послова у Влади Милојка Спајића, мр Ервина Ибрахимовића, и његових сарадника, да традиционално мјесто одржавања Љетне школе дипломатије „Гавро Вуковић“ премјесте из Берана на Цетиње? Много је чудније то што је и сам господин Ибрахимовић својевремено био полазник те школе и тада му није сметало што се она одржава у срцу Васојевића, мјесту гдје је рођен први школовани дипломата из Црне Горе и први министар иностраних послова Књажевине Црне Горе (1890-1905), у кога је књаз Никола Петровић имао велико повјерење.

Још је необичније образложење да се церемонија измјешта на Цетиње зато што Беране наводно нема адекватан простор за смјештај 48 овогодишњих полазника. Тачно је да простор родне куће Гавра Вуковића није довољно велик, али зар се преко пута не налази сала Скупштине општине Беране која може задовољити такве потребе? Такође, ако су полазници већ смјештени у хотелима у Колашину, зар Беране није знатно ближе од Пријестонице Цетиње?

Можда се прави разлог крије негдје друго. Није ли тој "селидби" Гавра Вуковића кумовао министров специјални савјетник Кривокапић?

Можда се Беране и Васојевићи сматрају мање „монтенегрински“ опредијељеним од Цетиња. Међутим, тешко им се може оспорити црногорски идентитет, посебно када се зна да управо политичка структура власти у Беранама готово у потпуности одражава актуелну државну власт.

Зар предсједник Општине Ђоле Лутовац није представник Покрета Европа сад, док је предсједница Скупштине општине Вида Ивановић представница Нове српске демократије? Није ли управо таква и скупштинска већина на државном нивоу?

Ако се ствари посматрају логично, било би сасвим природно да министар вањских послова церемонију отварања одржи управо у кући првог црногорског министра иностраних послова.

Додатна питања отвара допис Министарства вањских послова упућен Општини Беране, којим се тражи да на кући Гавра Вуковића буде истакнута искључиво званична застава Црне Горе.

То би практично значило уклањање историјске црногорске тробојке која се тамо налази годинама и под којом је Гавро Вуковић бранио међународни углед своје државе и заступао Књажевину Црну Гору и књаза Николу. Можда се управо у томе, како народ каже, „крије зец у грму“, па је оправдан захтјев беранског одбора Нове српске демократије да министар Ибрахимовић јавности саопшти пуне и стварне разлоге доношења овакве одлуке, уз документацију која је претходила измјештању церемоније.

Занимљиво је и то што се овим поводом није огласио премијер Милојко Спајић, стајући макар симболично у заштиту предсједника Општине Беране из редова своје партије. Није реаговао ни потпредсједник Владе Филип Ивановић, који је управо задужен за овај ресор.

Да ли је ријеч о политичкој инфериорности? Сјетимо се Спајићеве изјаве када је јавност сазнала да је министар Ибрахимовић за свог првог савјетника ангажовао пензионисаног дипломату Ранка Кривокапића. Тада је премијер поручио да ће се лично побринути да се цијели случај испита и разјасни.

Не треба занемарити ни чињеницу да прекидање традиције дуге више деценија на одређени начин нарушава међународни углед Црне Горе, посебно у тренутку када се земља налази на прагу чланства у Европској унији. Управо европски званичници често наглашавају значај очувања историјских и традиционалних вриједности сваког народа.

Да ли је и ово једна од оних „малих тајни великих мајстора“, како гласи позната изрека чувеног кулинара Стева Карапанџије, само овога пута у изведби мајстора политичке кухиње?

Мислим да би премијер Спајић и потпредсједник Ивановић морали грађанима објаснити зашто су Беране и Васојевићи недостојни да угосте младе дипломате из цијелог свијета. Такође, јавност заслужује одговор и на питање зашто угледни црногорски дипломата Миодраг Лекић није био прихватљив за чланство у државној комисији за питање разграничења на подручју Превлаке, односно Рта Оштро, иако га је за ту функцију предложио кабинет предсједника државе Јакова Милатовића.

Ријеч је о питању од изузетног значаја за будућност Боке Которске и Црне Горе.

На крају, стиче се утисак да и ми имамо свог Изногуда, јунака девете умјетности, познатог по реченици: „Хоћу да будем калиф умјесто калифа.“

Перица Ђаковић