Калинић: Србима ништа није поклоњено, за Српску пало хиљаде живота, зато је треба чувати

Бурна историја српског народа и више од 30 година након рата опомиње српски народ да и данас мора остати будан, јединствен и окупљен око српског руководства, са јасном визијом шта жели и шта реално може у наредним, ништа мање тешким годинама, изјавио је Срни некадашњи предсједник Народне скупштине Републике Српске Драган Калинић.

Калинић напомиње да је на плебисциту српског народа у БиХ, који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године, гласало готово милион и четиристотине хиљада грађана од којих се 98 одсто изјаснило за останак, макар и у крњој Југославији.

Он је указао да је та плебисцитарна одлука већ у фебруару 1992. године инкорпорирана у први Устав Републике Српске кроз став да је "Република у саставу савезне државе Југославије" и да "грађани Републике имају држављанство Републике и држављанство Југославије".

- Слободан сам да кажем да је на линији ове, у то доба нереализоване одредбе из Устава, кроз међународни споразум у Дејтону постигнуто да Република Српска има специјалне, паралелне везе са Србијом а то, између осталог, укључује и могућност двојног држављанства - истакао је Калинић у колумни за Медијски систем Републике Српске - СРНА.

Колумну Калинића, судионика историјских дешавања која су довела до плебисцита српског народа у БиХ 1991. године, СРНА преноси у цијелости:

У овој години, када је највише медијске пажње посвећено обиљежавању 35 година од оснивања Скупштине српског народа у БиХ не би требало да промакну пажњи и неке друге одлуке и догађаји који су се десили у новембру и децембру те, по много чему, историјске 1991. године.

Тог историјског 24. октобра 1991. новооснована Скупштина донијела је, на основу уставног права на самопредјелење, одлуку о расписивању и провођењу плебисцита српског народа у БиХ.

Претходно су посланици донијели одлуку о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији, и то са Србијом, Црном Гором и другима који се за тај останак изјасне.

Све је то учињено с циљем пуне и трајне заштите права и интереса српског народа.

Ти интереси, показаће наредне године, постали су озбиљно угрожени након што је непринципијелна муслиманско-хрватска коалиција у тадашњој Скупштини БиХ, изгласавањем Декларације о независности, кренула у отцјепљење ове југословенске републике.

Српски посланици сабрани у Скупштини српског народа тог 24. октобра су констатовали да "већ дуго траје завјера да се Срби као конститутивни народ у БиХ сведу на националну мањину".

А то се већ десило нашем народу у Хрватској, када је под влашћу Фрање Туђмана, избачен из Устава Хрватске као конститутивни народ.

Дакле, постојала је реална опасност да се понови трагична историја и геноцид.

Посланици првог сазива су тада изјавили да српски народ има историјске и стварне интересе да живи у једној савезној држави са осталим дијеловима српског народа, али и са другим народима који то желе.

Све ово је била правна и политичка подлога да се 9. и 10. новембра одржи плебисцит српског народа у БиХ.

На плебисциту је гласало готово милион и четиристотине хиљада грађана од којих се 98 одсто изјаснило за останак, макар и у крњој Југославији.

Та плебисцитарна одлука у фебруару 1992. године инкорпорирана је у први Устав Републике Српске кроз став да је "Република у саставу савезне државе Југославије" и да "грађани Републике имају држављанство Републике и држављанство Југославије".

Слободан сам да кажем да је на линији ове, у то доба нереализоване одредбе из Устава, кроз међународни споразум у Дејтону постигнуто да Република Српска има специјалне, паралелне везе са Србијом а то, између осталог, укључује и могућност двојног држављанства.

И не заборавимо да Хрвати то право остварују још од првог дана. На ово се актуелни душебрижници из Европе не осврћу.

Колико год са садашње историјске дистанце много тога изгледа парадоксално, потребно је знати да су новембар и децембар 1991. године представљали кључни период убрзаног политичког и институционалног распада Југославије који је захватио и БиХ.

Тадашње руководство Републике Српске и посланици српске Скупштине доносили су тих и наредних мјесеци бројне политички и правно утемељене одлуке са циљем да се на све могуће начине заштити народ пред сасвим извјестан трагични ратни сукоб који ће наступити у години иза плебисцита.

Тих новембарских и децембарских дана 1991. године оснивају се српске аутономне области које ће послужити као основа за каснију Републику Српску.

Хрвати, штитећи себе, проглашавају хрватску заједницу Херцег-Босну.

Европска заједница, на основу смјерница Бадинтерове комисије, позива све бивше југословенске републике, охрабрене могуноћношћу да се њихове административне границе прогласе државним, да поднесу захтјев за међународно признавање.

То чини и тадашње Предсједништво БиХ прегласавањем Биљане Плавшић и Николе Кољевића, док српска Скупштина, свјесна свега тога, крајем децембра припрема јануарско проглашење Републике Српске.

У таквим турбулентним временима требало је много визионарске мудрости српског руководства да се сачува историјска нит водиља која је на крају довела до стварања Републике Српске усвајања првог Устава, избора прве Владе и успостављања бројних кључних демократских органа и институција како бисмо спремно дочекали извана наметнути рат српском народу.

Дејтонски споразум смо дочекали са одбрањеном Републиком Српском и пристали смо, тешка срца, да дио свог прије рата створеног и у рату одбрањеног суверенитета и територија ради мира и стабилне будућности уступимо новоформираној БиХ.

Наше младе генерације би требало да знају да нама ништа није поклоњено у Дејтону.

Напротив, све је то скупо плаћено хиљадама живота наших најбољих синова и кћери и губитком наших историјских огњишта.

Оваква бурна историја 30 и више година након рата опомиње нас да, уколико и данас не будемо будни, јединствени и окупљени око нашег руководства, са јасном визијом шта желимо и шта реално можемо у наредним, ништа мање тешким годинама, да у том случају можемо изгубити све.

Добро размислимо о свему, о свим порукама и поукама посљедњих 30 и више година, да се не бисмо послије безповратно кајали.