Сјећање као савезник и препрека: Зашто је Пољска узнемирена због Зеленског

Одлука украјинског предсједника Володимира Зеленског да једној војној јединици додијели име повезано са Украјинском устаничком армијом (УУА) изазвала је снажне реакције у Пољској и отворила питање колико прошлост може утицати на садашње савезништво двије државе које су, барем до недавно, важиле за најближе партнере у источној Европи.

За значајан дио украјинске јавности УУА представља симбол отпора совјетској власти и борбе за независну Украјину. Међутим, у Пољској се исто име првенствено повезује са масовним злочинима над пољским цивилима у Волинији и источној Галицији током Другог свјетског рата. Према пољским процјенама, у тим догађајима страдало је око 100.000 Пољака, док украјинска страна подсјећа и на касније одмазде над украјинским становништвом. Управо због тога сваки покушај рехабилитације или слављења личности и организација повезаних са тим периодом неизбјежно производи политичке потресе у односима двије државе.

Да данашње тензије нису настале преко ноћи показује и турбулентна историја пољско-украјинских односа. Простор Волиније, Галиције и западне Украјине вијековима је био поприште сукоба различитих империја, држава и националних покрета. Иако су Варшава и Кијев након 2022. године изградили до тада незабиљежен ниво сарадње, рат није уклонио спорна питања из прошлости, већ их је само привремено потиснуо.

Реакције из Пољске биле су оштре. Пољски предсједник Карол Навроцки покренуо је иницијативу да се размотри одузимање највишег пољског одликовања које је Зеленски добио 2023. године. Истовремено, пољски премијер Доналд Туск покушао је да смири ситуацију и позвао на директан разговор двојице лидера. „Прије него што емоције униште нашу солидарност, рођену пред руском пријетњом. Сарадња је у интересу наших држава и народа, док је сукоб у интересу Москве“, поручио је Туск.

Са украјинске стране, министар спољних послова Андриј Сибиха нагласио је да именовање јединице није било усмјерено против Пољске. „Ескалација тензија између Украјине и Пољске не користи ни Украјинцима ни Пољацима“, навео је Сибиха, додајући: „Сигурно знам да наша војска није имала апсолутно никакву антипољску намјеру.“ Према његовим ријечима, војници су жељели да одају почаст онима који су се борили против „империјалне Москве“, а не да вријеђају пољски народ.

Међутим, спор се не завршава само на УУА. Посљедњих мјесеци украјинске власти су се нашле под критикама због све учесталијег истицања спорних личности из историје украјинског националистичког покрета. Посебне реакције изазвала је церемонија поновне сахране Андрија Мељника, једног од лидера Организације украјинских националиста, којој је присуствовао и Зеленски. Том приликом украјински предсједник назвао га је „великом украјинском личношћу“, што је изазвало негативне реакције у Пољској и Израелу. Израелско Министарство спољних послова саопштило је да „нема мјеста игнорисању историјске истине и сјећања на жртве које су убили нацисти и њихови сарадници“, док је меморијални центар Јад Вашем упозорио да одавање почасти људима који су сарађивали са нацистичком Њемачком подрива моралне темеље сјећања на Холокауст.

У средишту већине ових спорова налази се и лик Степана Бандере, једне од најконтроверзнијих личности украјинске историје 20. вијека. Док га дио украјинске јавности слави као симбол борбе за независност од Совјетског Савеза и Русије, у Пољској, Израелу и међу бројним историчарима он остаје симбол украјинског колаборационизма и национализма који је током Другог свјетског рата био повезан са сарадњом дијела националистичког покрета са нацистичком Њемачком. Послије стицања независности, а нарочито након догађаја на Мајдану 2014. године, бројне улице, тргови и споменици у западној Украјини, посебно у Галицији, добили су Бандерино име. Док његове присталице то представљају као исправљање историјске неправде и одавање признања борцу за украјинску државност, критичари у томе виде опасан процес рехабилитације спорног историјског насљеђа.

У расправу се укључио и бивши пољски предсједник и добитник Нобелове награде за мир Лех Валенса, који је поручио: „Одајући почаст бандитима из УУА, предсједник Украјине увриједио је мене, као и све наше сународнике који су масакрирани.“ Истовремено, Навроцки је оцијенио да оваква глорификација бандеровске идеологије показује да „Украјина није спремна да буде дио европске породице“.

Посматрано из ширег геополитичког угла, овај спор долази у веома осјетљивом тренутку. Украјина покушава да настави пут ка чланству у Европској унији, док истовремено настоји да одржи јединство западних савезника. Истраживачи указују да је рат са Русијом довео до убрзане рехабилитације појединих националистичких фигура јер се оне данас посматрају првенствено кроз призму отпора Москви. Француска социолошкиња Ана Колен Лебедев упозорава да многи Украјинци данас у први план стављају антисовјетску и антируску борбу тих покрета, док се њихова сарадња са нацистима или улога у етничким сукобима све чешће потискују у други план. Она истиче да украјинске власти настоје да изграде национални пантеон отпора Москви, али да таква политика може имати озбиљне међународне посљедице.

Зеленски се тако налази у деликатној позицији. Са једне стране, настоји да очува национално јединство у условима рата и уважи симболе који су постали важни дијелу војних, ветеранских и националистичких кругова. Та позиција додатно је сложена чињеницом да су након Мајдана 2014. године организације националистичке оријентације, попут Десног сектора, као и поједини ветерани и личности повезане са пуком Азов, стекли далеко већу видљивост у јавном простору него што су је имали раније. Иако њихов изборни утицај није пропорционалан медијској пажњи коју добијају, њихов симболички значај у питањима националног идентитета, рата и политике сјећања често превазилази њихову стварну политичку снагу. Због тога украјинске власти настоје да балансирају између захтјева међународних партнера и очекивања дијела домаће јавности која националистичке историјске личности доживљава као симболе отпора Русији.

Због тога се питања попут УУА, Степана Бандере или Андрија Мељника више не могу посматрати искључиво као историјске расправе. Она су постала дио савремене политике идентитета и показују како се историја и геополитика у данашњој Европи поново преплићу. Управо зато спор између Варшаве и Кијева није само неслагање око прошлости, већ и подсјетник да сјећање на Други свјетски рат и даље обликује политичке односе на европском континенту више од осам деценија након његовог завршетка.

Дејан Ковачевић