Да ли би улични протести могли да угрозе опстанак ЕУ

Европа пролази кроз јесен неуобичајеног незадовољства. Оно што повезује демонстранте од Париза, преко Милана, до Мадрида јесте све већа забринутост за будућност и растући бес због јаза између онога што очекују од својих влада и онога што сматрају да им оне пружају.

Било да је реч о прескупом становању, стагнацији плата, вртоглавом расту трошкова живота или пропадању школства, незадовољство је све израженије.

Политичке последице неуспеха власти да обуздају овај народни бес већ су видљиве.

Шпанија следећег месеца излази на изборе, након што су расписани ванредни избори после одбацивања кључних реформи у области становања у парламенту. Француска у априлу започиње процес избора новог председника док ће Пољска, Италија и низ мањих држава гласати пре краја 2027. године.

Улог не може бити већи, пише у колумни за Гардијан Кетрин де Врис, професорка политичких наука на Универзитету ИЕ у Мадриду и коауторка књиге „Како Европа опстаје“.

У међувремену, национални лидери суочавају се са све већим притисцима из иностранства.

Питања попут Украјине, неизвесности у вези са америчким безбедносним гаранцијама и економске конкуренције са Кином захтевају већу сарадњу европских земаља, чак и док национална политика такву сарадњу чини све тежом. Владе су суочене са захтевима грађана да обезбеде сигурност и благостање, управо у тренутку када се њихове могућности да то постигну самостално смањују.

Пред Европом се тако поставља тешко питање – како земље чији се лидери све теже сналазе на домаћем политичком плану могу да пронађу заједнички језик потребан за заједничко деловање на међународној сцени?

Када Европска унија не би постојала, Европљани би имали све разлоге да је оснују. Заједно, њене чланице чине тржиште од 450 милиона људи и привреду вредну готово 19 билиона евра, трећу по величини у свету, иза Сједињених Америчких Држава и Кине.

Ниједна појединачна чланица ЕУ не може самостално да се приближи таквој економској и политичкој тежини. Немачка, највећа чланица, има 84 милиона становника и привреду чија је величина приближно шестина америчке. Чак 20 од 27 држава чланица има мање од 12 милиона становника, што је мање од половине броја становника Шангаја.

У свету царина и извозних ограничења, управо величина и снага заједничког тржишта омогућавају Европи да има своје место за преговарачким столом.

Међутим, оваква логика у прилог сарадњи не значи да је опстанак Европске уније загарантован. Често је проглашавано да је овај политички пројекат пред колапсом, а међу најновијим кризама били су Брегзит, пандемија и енергетски шокови. Ипак, ЕУ се показала изузетно отпорном, проналазећи импровизована решења која су раније деловала незамисливо.

Управо оне особине које највише нервирају евроскептике – споро доношење одлука, бескрајни преговори и компликовани компромиси – парадоксално представљају изворе снаге Европе. Расподела моћи између влада, парламената, судова и институција ЕУ отежава преузимање контроле над читавим системом док постигнути компромиси имају тенденцију да опстану.

Снага ЕУ лежи у њеној способности да се прилагођава упркос неслагањима, истовремено помажући државама да остваре оно што се назива „ефективним суверенитетом“.

Формални суверенитет подразумева право државе да самостално одлучује, чак и када такво самостално одлучивање доноси мало стварних промена. То је Уједињено Краљевство скупо научило након напуштања ЕУ, када је наводно желело да поврати свој суверенитет.

Ефективни суверенитет, насупрот томе, представља способност да се утиче на исходе у областима енергетике, трговине, миграција или одбране – областима којима ниједна европска држава не може самостално да управља.

И сама ЕУ се прилагодила. Њене пуноправне чланице и даље чине језгро Уније, али и државе које нису чланице, попут Норвешке и Швајцарске, учествују у сарадњи у областима одбране, безбедности, енергетике и економске политике. У интересу је ЕУ и да поново успостави ближу сарадњу са Британијом, чак и ако она не буде организована на потпуно исти начин као пре Брегзита.

Ипак, отпорност ЕУ не треба узимати здраво за готово. Преговори о наредном седмогодишњем буџету, вредном готово два билиона евра, показују колико је тешко постићи сагласност.

Иако се сви слажу да су Европи потребни већа безбедност и боља економска конкурентност, државе не могу да се договоре око тога ко треба да сноси трошкове. Француска, на пример, заговара увођење нових пореза на нивоу ЕУ, чему се друге земље противе.

Упркос томе, растућа политичка нестабилност на националном нивоу не мора нужно да доведе до застоја у Бриселу. Напротив, она може да подстакне одлучније деловање.

Уочи председничких избора у Француској, Емануел Макрон позвао је друге европске лидере да до Божића постигну договор о буџету. Упозорио је да ће простор за политичко маневрисање бити знатно мањи у новој години уколико га на месту председника наследи Марин Ле Пен.

Ле Пен више не говори о изласку Француске из еврозоне нити о референдуму по узору на Брегзит. Ипак, њен политички програм могао би да ослаби Европску унију изнутра, претварајући је у „Европу нација“ и доводећи у питање висину француског доприноса буџету ЕУ.

Без обзира на то да ли ће до политичких промена доћи путем избора, протеста или нових компромиса у Бриселу, незадовољство грађана не може се једноставно уклонити преговорима. Тиме се поново враћамо на улице.

Грађани Француске, Италије и Шпаније желе јавне службе које функционишу, приступачне станове, економску и националну безбедност, као и осећај да имају одређену контролу над сопственом будућношћу.

Млади Европљани се посебно суочавају са све већом неизвесношћу у погледу својих економских изгледа, од проналажења приступачног стана до обезбеђивања стабилног запослења.

За сада се овај песимизам није претворио у широко распрострањено одбацивање Европске уније. Недавна истраживања јавног мњења указују на то да млади Европљани и даље спадају међу најватреније присталице ЕУ – 90 одсто њих подржава већу повезаност држава чланица док 78 одсто сматра да би ЕУ требало да располаже већим ресурсима како би могла ефикасније да делује.

То Европи пружа прилику, али јој намеће и одговорност да ту подршку претвори у конкретна побољшања у животима грађана. Управо ће то бити прави тест у годинама које долазе.

Одлуке о одбрани, индустријској политици и социјалној заштити захтеваће тешке компромисе, а користи неће бити равномерно распоређене. Међутим, ако европска сарадња постане успешнија у очувању институција него у решавању проблема и брига грађана, незадовољство које се сада прелива на улице могло би све више да се окрене против саме Европске уније, преноси Данас.

ЕУ је више пута показала да може да преживи политичке кризе. Сада мора да обезбеди да људи који кроз њих пролазе могу да учине нешто више од пуког преживљавања.