УПУТСТВО ЗА ПОБЈЕДУ

Поновољени избори обично се представљају као друга шанса. У случају побједе Синише Карана испало је да су били не само друга потврда већ боме и више.

Прва потврда била је на дан избора, друга на дан када су сви који су сумњали морали да се суоче са простом чињеницом: народ не гласа по твитовима, насловима и жељама и поздравима политичких противника него по инстинкту. А инстинкт је тврда ствар. Она најтврђа.

Док је расута опозиција рачунала гласове унапријед, власт је бројала кораке унапријед. Милорад Додик по старом добром обичају није слушао како му противници објашњавају гдје је грешка. Он је већ био корак испред. И географски и политички.

Док је опозиција потпомогнута домаћим критичарима бројала упразно и критиковала сваку Додикову ријеч, Додик је мјерио километре од Израела, преко Мађарске до Вашингтона. И то не сам.

Дипломатска офанзива у САД-у у тандему са Жељком Цвијановић показала је оно што дефанзивци упорно и намјерно прећуткују. Република Српска итекако има глас ван својих граница.

И он се више не прећуткује. Изговара се јасно, гласно, са ставом и што је најгоре по све скептике са врло видљивим ефектом. Фотографије, састанци, поруке.

Све оно за шта су нам годинама говорили да је „немогуће“, „забрањено“ и да неће проћи одједном је прошло. И то без дозволе „политичког Сарајева“ чија се дипломатска активност расипа попут пустињског пијеска који им је упао у очи до те мјере да су од муке заплакали и зајаукали.

Јер свака побједа Српске њима је лични пораз. Сваки дипломатски успјех провокација. Тако и опозиција.

Тешко је бити губитник. Други пут још теже. Двапут потврђен пораз. Замислите да тражите од ЦИК-а да поновите пораз. Ето и то је могуће. Ако сте опозиција у Републици Српској.

Остају вјечно у дефанзиви кукајући и затечени између жеље да оспоре власт и Додика и реалности коју не могу да сваре. Јер тешко је прећи у офанзиву када вам политички противник диктира темпо, а ви никако ни залет да ухватите. Тапкате у мјесту.

А било је скептика и са друге стране. Неки из увјерења, неки из навике, неки јер им је то посао. Говорили су да ће Каран пасти, да ће се вјетрови промијенити, да је Додик политички мртав и потрошен, да Жељка Цвијановић нема шта да тражи у озбиљним политичким круговима. Говорили су, па ућутали.

Иронија је и у томе што побједа у Републици Српској никад не долази са фанфарама туђих кухиња. Она дође тихо али остави гласну поруку: не потцјењујте бираче, не потцјењујте политичко искуство и не потцјењујте упорност.

А ако већ неко тражи упутство за побједу ево га гратис: будите корак испред, знајте гдје идете и не тражите аплаузе тамо гдје вам никад неће запљескати него вас лупити ногом „знате већ гдје“ кад им више не будете требали.

Заборавите на галаму. Јер да се разумијемо до краја: ово више није питање једних наметнутих и поновљених избора, новог изборног круга, једног имена или једне дипломатске туре.

Ово је лекција. Онима који мисле да се Република Српска може водити из страних амбасада. Онима који вјерују да се власт руши насловима и наступима у федералним медијима, а не гласовима. И онима који мисле да ће бијес једног дана постати политички програм. Неће.

„Направио сам један корак уназад, али сада ћете видјети Додика каквог до сада нисте“, рекао је недавно Милорад Додик.

У упутству за побједу опозицији још пише: док чекате да видите Додика каквог до сада нисте можда је стварно вријеме да мало боље сагледате и себе.

Мада је некима џаба упутство када су им све гаранције истекле.