СВАДБА

Гледате ли свадбу? Ону Срби и Хрвати, фотографисање, посвађана родбина и на крају хепиенд. Не мислим на ову о којој бруји цијели регион, а народ се гура у редовима да се смије, бар у кину ако већ мора да плаче над оним што свакодневно гледа у реалном животу. Е, не мислим на ту свадбу. Питам вас гледате ли ову нашу свакодневну политичку свадбу, гледате ли ове бракове из рачуна, политичке разводе, посвађану родбину, увријеђене младе, пијане младожење и кумове?

Знам да гледате. Само не знам да ли се смијете или плачете. Овдје у Републици Српској вам је, поштовани читаоци, константно свадба. Политичка. Као онај ријалити програм, само што се овдје код нас зове "365 дана свадба". То вам није она свадба са младом у бијелом и младожењом који се куне да ће јој бити вјеран док их буџет не растави или до прве прилике кад га неко зарад боље функције позове у неки офис или, не дај Боже, кревет. Ово је политичка свадба са истим гостима, истим пјесмама и истим рођацима који се годинама не подносе, али кад засвира хармоника сви се хватају у коло. И они што знају плесати и они што не знају. Па се само сударају. Али из кола се не пуштају. Јер важно је бити у колу. Из којег се, додуше, некад тешко излази.

Имате онај један сто за којим сједи опозиција. Они се стално окупљају, а никако да се окупе. Они су вам она родбина која је годинама опањкавала и трачала једне о другима све најгоре, али ето сада су "због дјеце" одлучили да сједну за исти сто. Они то називају тренутком зрелости. И за тим столом је стални историјски тренутак. Тако пише на оној картици на столу. Њима је углавном сваки тренутак историјски, али им се некако стално понавља неки лош рефрен. Све је на том столу спремно, салвете сложене, говори припремљени, али никако да се усагласе јесу ли са младине или младожењине стране. Има их одсвакуд. Мало су били са младине, мало са младожењине стране, сад опет сједе сви заједно јер морају, али најрадије не би.

У овај наш свадбени салон бане изненада Елмедин Конаковић. Он вам је ко она тетка из иностранства коју нико не воли и сви се питају шта ће овдје. Непозвана тетка тако не само да је банула на свадбу него још и на микрофон свим гостима поручила да није само Милорад Додик проблем него му је проблем цијели СНСД. Он би ову свадбу без Срба. И хтјели су је многи прије њега. Да се не подсјећам сада на сватове са Башчаршије и оно шта је услиједило послије тога. Не воле они српске свадбе, али непозвани воле завирити и наручити пјесму, баш ону која највише провоцира.

Има један сто, за њим сједи Небојша Вукановић. Сам против свих свадбених протокола. Он вам је онај рођак што је дошао сам јер се на претходној свадби са свима посвађао. Он усред сваке пјесме виче: а ко ово плаћа? И зато га ови из опозиције, а ни из власти, не воле. На свадби се не прича о рачуну док траје весеље, а он то никако да схвати. Он неће да плеше по овим пјесмама које наручује опозиција, а наруџбе примају телефоном. Од тамо преко. Одатле им пошаљу и паре да плате музику. Његова столица стално шкрипи гласније од звучника. И како год да га смјесте у ћошак, он се некако увијек нађе на средини сале. Он вам је сам против свих. Али бар не глуми да му је лијепо. Ови за опозиционим столом морају.

А ,негдје између младине и младожењине родбине сједи Игор Радојичић. За њега Вукановић каже да је јегуља. Не можете га, каже, ухватити ни за главу ни за реп. Он вам зна све плесне кораке. И зна и то ко је најбољи кандидат да буде предсједник. Њему је, каже, најреалнији избор за то мјесто Драшко Станивуковић. Свашта. Онај Драшко са којим је ломио копља и кривичне пријаве не тако давно. Е, баш тај Драшко. Мени је јако чудно што они сједе за истим столом и пјевају исте пјесме. Наручене. Тај вам је сто тренутно у мраку. Јер је Станивуковићу пропао тендер за расвјету са хрватским Кончаром. И још су га, кад је кренуо у сватове из колоне, избацили Хрвати па га истркељали до голе коже и још му наплатили казну. Тако да је ту тренутно мрак. Код њега углавном сва обећања свијетле јаче од рефлектора, али на крају углавном остане мрак.

Мало ће сада и да поскупе вртићи. У земљи у којој се политичари заклињу у наталитет, најскупље је бити дијете.

Има и онај неутрални сто на свадби, ту вам сједе ови као политички неутрални. Они су вам као дијетална свадбена торта, сви причају о њој али нико је не једе. За тим столом сви углавном чекају да виде ко ће повести коло па да му се прикључе. А зна се ко коло води. Већ 20 и кусур година. И ко на свадбама пјева оно што он хоће, а не што му наруче "од тамо преко".

И тако та политичка свадба траје. На њој се стално држе говори о јединству, о промјенама, о будућности. Здравице се дижу високо, али док се са гостима куцају, неки гледају у очи, а неки у под.

У Републици Српској ове наше политичке свадбе су честе, бракови углавном кратки, а разводи прескупи. И сваки пут у тим говорима и завјетима поручују да је баш ова свадба права, судбинска, из љубави према народу. А народ вам је на свадбама онај уморни конобар што скупља празне и разбијене чаше и чека да му повремено неко тутне коју марку или евро у џеп да га мало припази. Кад дођу избори.

На овој нашој политичкој свадби проблем није ни млада ни младожења, него сви ми који смо пристали да будемо сватови, да аплаудирамо, бацамо конфете док из џепа испадају посљедње марке.

Јер када се свадба заврши, када се сва свјетла погасе и оркестар оде, онда остаје тишина. И у њој питање које звони: ко је кога оженио, ко је заправо продат и ко је у џеп сврнуо паре којима је купљена млада.

На овој нашој свадби свака коалиција се проглашава љубављу на први поглед.

Али није то баш увијек љубав. То вам је брак из рачуна.

Тај брак кад тад пукне.