СВЕ ЈЕ ИСТО, НИШТА ИСТО НИЈЕ

Све је исто. Заставе су исте боје, исте су ријечи пјесама које се пјевају, дефиле је ишао истом трасом, и инат је исто баш као и сва тридесет три претходна пута стајао усправно као јарболи. Исто се говорило о слободи, о вољи народа, о историји, о жртви. Исто се заклињало у будућност.
И све је било исто. Само што ништа више није исто.

Република Српска напунила је 34 године, у тишини најгласније промјене. Без Милорада Додика на мјесту предсједника Републике Српске. Није изгубио изборе, није се повукао у политичку пензију него је са мјеста предсједника Републике нетом прије њеног тридесетчетвртог рођендана отишао под притиском, уз горак укус и без тачке на крају реченице.
И баш зато ова прослава, овај дан били су исти иако ништа више није исто.

Дефиле је прошао. Кораци су били чврсти и уједначени, али им је ритам био другачији. Био је то онај тријумфални ход сигурних у себе, ход народа који зна да опстаје и када му се стално објашњава да не би требало.
Инат је као и увијек најпрецизнија стратегија. Не у пркосу, ради пркоса, него у тврдоглавој потреби да се буде оно што јеси, макар се свијет мрштио. Макар грмило и сијевало у сред циче зиме на Девети јануар.

И Србија је била ту. Симболично, како се и очекује. Не као тутор, не као алиби, него као огледало у којем се види иста историја, исти умор, али и иста нада. Двије обале исте ријеке са различитим обалама међународних очекивања.
И све је исто и ништа није исто.

Парадокс славља Дана Републике је у томе што је предсједник изабран вољом народа који не може да буде предсједник и питање да ли је одступио или је склоњен или је натјеран.
Како год то назвали, горак је и траг питања који се гурао под црвени тепих свечаности: ако је воља народа светиња, ко има право да је брише гумицом.
И зато је све исто, а ништа није исто.

Централно спомен-обиљежје Девети јануар дочекало је мирно, хладно и достојанствено док докони умови траће вријеме гунђајући да ли му је ту мјесто, да ли је естетика задовољена, да ли је могао бити љепши, ко је шта и колико дао, а неки се потруде да, док су им пуна уста патриотизма и Републике Српске, и то свечано отварање срамотно напусте не би ли још који политички поен покупили.
Напуштање им је манир.

Камен стоји и памти. Памти више него што ће политика икада. Имена урезана у ту тишину не знају ни за смјене, ни мандате, ни одлуке међународних представника, ни за свађе, ни за подјеле. Она знају само једно и опомињу да Република Српска није ничији пројекат него завјет.

И баш зато је 34 године и много и мало. Много за оне који су је оспоравали од првог дана. Мало за оне који су је бранили и створили да траје вјечно. И добро је да хладни камен и имена исписана и уткана у Републику Српску не чују. Добро је да не чују говоре ни власти ни опозиције. Јер сви воле говорити о себи. Једни би да докажу да без њих нема Српске, други да би Српска била боља без ових првих. Истина је остала негдје између, уморна од тога да је сви својатају, а нико је до краја не саслуша.

И зато је све исто и ништа није исто.

Република Српска и даље стоји. Мало старија, мало тврђа, мало сумњичавија. Са искуством да се можда предсједници мијењају, али иста питања остају. Да се празници славе и када није баш све како треба. Да се идентитет не брани празним говорима, него памћењем и поштењем.

Овај Дан Републике није славље моћи него још један тест издржљивости. Није доказ ко је јачи него ко ће дуже памтити зашто је све ово почело. Дан Републике који су неуставним прогласили неуставним, али га ипак нису могли избрисати.

Јер неке датуме, господо, не чува папир него инат. И слави се упркос забрани и вјероватно неким новим кривичним пријавама које висе као омча. Слави се јер се дозвола за сјећање ни од кога не тражи.

Тридесет четири није број година младости. То је она тачка када више не галамите да би вас чули, него говорите како би остали вјерни себи. Године у којима више не очекујете аплаузе, него смисао. У тридесет четвртој ваљда схватите да се истина не брани галамом него трајањем. Да се не очврсне од жеља и снова, него од онога што си преживио.

Ако је тридесет три била рана, онда је овај Дан Републике тридесет четири ожиљак.
А, ожиљак за разлику од ране остаје заувијек. Као подсјећање и као опомена како је када тече крв. И као разлика између оних који машу заставом и оних који носе терет. Јер једни увијек и само вичу и машу, а други остају. Тридесет четири не тражи да волиш наглас, тражи да не издаш.

И зато је све исто и ништа није исто.

Можда је баш на 9. јануар зато и загрмјело небо. У сред циче зиме.

Као да се небо одлучило укључити у протокол. Није то била обична грмљавина јер зима, кажу, памти ред. А, ово није био ред. Ово је можда био знак или ироничан аплауз за све што смо ми овде доле претворили у навику и подразумијевање.

Загрмјело је као опомена свима који би да избришу датум, јер кад гром удари на дан рођења то није пријетња него печат да се оно што је рођено из борбе и ината не може поништити ни вољом моћних ни тишином немоћних. Грмљавина можда није дошла са неба него из дубине свега што је прећутано. И неће престати док се ствари не врате на своје мјесто.

Неће престати да нас подсјећа да ни небо не признаје тишину као рјешење. Да иако се чини исто, није исто и неће ни бити.

Република Српска има 34 године, и умор старца али и срце дјетета које још вјерује.

Да јесте и биће.