МЕРИТУМ

Знате ли шта је меритум? То вам је суштина, бит, оно што је најважније у неком предмету. Онај дио који је стварно важан. Суштина.

Ових дана постало је баш модерно говорити о меритуму. Сви су наводно у „суштини ствари“, само још нико не зна гдје је та ствар, ни шта јој је суштина. Тако је то у земљи у којој је форма одавно прогутала садржај.

Политичарима пуна уста меритума и кад немају шта да кажу, судови се меритумом баве тек кад морају, а новинари и разни аналитичари меритум помињу како би звучали јако озбиљно. У међувремену стварни меритум бјежи из институција.

Меритум одлуке Уставног суда по жалби Милорада Додика није у парницама ни у параграфима, него у чињеници да се усудио оспорити оно што већина није ни прочитала. На сву причу о меритуму, укинуше се и санкције. Сарајево је прво у шоку заћутало као ђак који зна да је пао, али још чека да му то неко службено саопшти.

Тако су се у популарном названом политичком Сарајеву угасила свјетла и упалиле сирене које су поново означиле почетак опасности зване Додик. У Бањалуци је трештао ватромет. Нећете вјеровати - наручен из Русије.

И свако је у том спектаклу на небу видио оно што хоће. Једни славље, други инат, трећи још један доказ да се историја понавља. И са Русима, и са Американцима, и са Кинезима. И са ове и са оне стране Дрине. У Бањалуци славље, у Сарајеву колективна мигрена. Из Београда неки чудни тонови, из Брисела дискретно шушкање папира и прегруписавање. На друштвеним мрежама политички Дизниленд: углавном клетве и аналитичари на прековременом раду.

Јер укидање санкција Милораду Додику и свима осталима дошло је као неочекивана завршница дугогодишњег политичког трилера. Они који су годинама причали да санкције значе крах и крај каријере сада тврде да њихово укидање значи тектонски потрес и смак свијета демократских вриједности.

Опозиција која се мјесецима и годинама хватала за сваку изјаву из Амбасаде као за библијско пророчанство сада гласно шути, копајући свим алатима да сазна како се и са ким то Додик нагодио. Толико су инвестирали у Додиков пад, а тржиште им се преко ноћи срушило.

Још један горак укус стиже од сазнања да је Шмит можда већ спаковао кофере. Одлази онај који је наметао законе и давао им привид контроле. Ако не буде Шмита, остаје им реалност. А она им баш не иде у прилог.

Да ли је Запад изгубио стрпљење за властите експерименте на Балкану, питате се? Или је неко коначно схватио да се санкцијама не рјешавају односи који су дубоко политички, историјски, а и локално исплативи? Јер ако неко двадесет година опстаје упркос свему можда није само тврдоглав.

Годинама је био симбол „опомена међународне заједнице“, а сада је, иронијом околности, постао симбол њеног повлачења. А управо то се чини највјероватнијим. Запад, исцрпљен сопственим кризама и ратовима, све мање има стрпљења за балканске експерименте. Санкције су биле симбол моћи, њихово укидање неко сасвим ново признање. Или макар признање да притисак не даје резултат.

И ако је циљ тамо негдје некад био промијенити Додика, свима је јасно да није промијењен он, него однос према њему. Тако БиХ улази у нову фазу свог бесконачног политичког перформанса.

Одлазак Кристијана Шмита, о коме се све гласније прича, додатно осликава крај једне ере. Сви који су слушали сједницу Савјета безбједности јасно су чули да су и Америка, и Русија, и Кина - које баш не дијеле исте ставове - у овом сложне: странцима је у БиХ дошао крај. Ко год да су.

Највише се забринуо Жељко Комшић, за којег одласком ОХР-а престаје да постоји држава. Меритум. Шта друго рећи.

Конаковићу се, од праска ватромета, странка осипа. Купи комадиће властите партије које ни највећи Лего мајстор не би саставио. Узбуна, кажем вам.

Након ватромета и сирена које су се огласиле међу политичарима у Сарајеву, и силних меритума, на сцену ступа качкет. Да, опет качкет - али не на Додиковој глави, већ на једној врло живописној, да не кажем тежy ријеч.

Још су пуна уста опозицији и њиховим сљедбеницима како је Додик ставио качкет да се допадне Трампу, али никако у новооснованом покрету, који тренутно више стоји него што се покреће, нису очекивали да ће качкет са логом „Сигурна Српска“ да се нађе на глави Гинтера Фелингера - НАТО лобисте са ставовима пуним мржње ка Српској.

Призивао је, да вас подсјетим, бомбардовање Бањалуке, а сад призива, све са качкетом „Сигурна Српска“, промјене за које се нада да ће их донијети Драшко Станивуковић и одвести нас право у НАТО.

Па кад вас такви препознају као сличне, нема дилеме. Сад кад Гинтер носи качкет „Сигурна Српска“ као нови модни додатак који га боље позиционира у разним лобијима, шта друго него честитати и рећи браво тим порукама које емитују они које Гинтер подржава.

Замислите само да је било обрнуто.

А меритум? Гдје се он изгубио у свему?

Овдје је правда спора и тешко побјеђује, али неки и даље знају како да све изгледа као да је побиједила.