PIŠEM TI PISMO

Kada nemaš rezultat najbolje da napišeš pismo, a kada nemaš politiku onda izrazi zabrinutost.

Ako kojim slučajem Republika Srpska radi za sebe onda se obavezno požali Americi.

Postoje političari koji iza sebe ostavljaju rezultate, a postoje i oni koji šalju pisma. Ovi što šalju pisma su posebno zanimljivi naročito ako su na funkciji sa koje bi trebalo da vode diplomatiju, a od diplomatskih rezultata imaju papir i olovku i zabrinutost koja staje u jednu kovertu.

Dino Konaković, šef Be Ha diplomatije odlučio je da se pismom obrati američkom državnom sekretaru Marku Rubiju i izrazi zabrinutost zbog lobiranja Republike Srpske u Americi. Eto i to smo dočekali. Republika Srpska lobira za svoje interese, a ministar Konaković zabrinut je što neko u svijetu objašnjava svoju poziciju, pronalazi saveznike i štiti ono što smatra svojim političkim interesom. Čovjek bi čitajući takvo pismo mogao pomisliti da je Republika Srpska otkrila neku nepoznatu diplomatsku disciplinu pa je sada pod hitno potrebno obavijestiti Vašington da se u međunarodnim odonosima, zamislite samo, razgovara sa ljudima, angažuju stručnjaci, predstavljaju argumenti i pokušava se uticati na odluke .

To se zove diplomatija. Valjda bi to trebalo da zna čovjek koji obavlja funkciju šefa diplomatije jedne zemlje.

I da, prije nego što neko od agilnih dostavljača poruka i pisama počne da crvenom olovkom podvlači ove redove koji mu se ne dopadaju da razjasnimo jednu stvar: lobiranje je sasvim legitiman način zastupanja interesa pod uslovom da se provodi u skladu sa zakonom i pravilima zemlje u kojoj se obavlja. To nije nikakav državni udar, nije zavjera i nije diplomatski kriminal samo zato što se nekom ne dopada ime koje se nalazi na zaglavlju dokumenta.

U Americi lobiraju države , kompanije, organizacije , političke grupe i različiti interesi . Lobiraju i oni koji imaju mnogo para i oni koji vjeruju da imaju mnogo argumenata . Lobira se i za zakone i za investicije i za političku podršku , bezbjednosne i međunarodne pozicije. Ali izgleda da postoji neko nepisano pravilo koje bi u Sarajevu rado uveli u američki sistem. Ono bi glasilo da je lobiranje legitimno sve dok lobira onaj ko se njima dopada. Kada lobira Republika Srpska onda je to razlog za zabrinutost, pisanje pisama , upozoravanje i dramatično podizanje diplomatske temperature. Dakle, nije problem što se lobira već što se lobira za Republiku Srpsku . A, to su dvije sasvim različite stvari barem u politčkoj matematici onih kojima je prihvatljiva svaka međunarodna adresa dok se na njoj ne pojavi neko ko ima drugačije interese od njihovih. To je onda incident koji zahtjeva da se piše pismo Marku Rubiju.

Eto tako je jedno pismo postalo važnije od pitanja koje bi šef BE HA diplomatije trebalo prvo sebi da postavi: šta je zapravo uradio da interese Be i Ha učini uvjerljivim, njenu diplomatiju efikasnom, a njenu međunarodnu poziciju snažnijom. Diplomatija nije takmičenje u broju poslatih pisama i nije ni disciplinska komisija za političke protivnike, a njena svrha nije da drugima zabrani da govore već da obezbjedi valjda da i glas onog koga predstavljas bude saslušan. Ako Republika Srpska uspijeva da u Vašingotnu predstavi svoje interese odgovor ozbiljne diplomatije ne bi trebalo da bude kuknjava zato što je neko drugi stigao na vrata koja je Konaković očito, da ne kažem čim, zatvorio. Konakovićev potez otvara mnogo važnije pitanje od jednog pisma američkom državnom sekretaru. Koliko je BH diplomatija uradila da zastupa interese svih onih koji u njoj žive, a koliko vremena potrošila pokušavajući da političke protivnike predstavi kao prijetnju i problem koji treba da riješi neko izvan njenih granica. Nije to prvi put da su se pisala pisma i izražavala zabrinutost i upozoravalo da neko negd‌je radi nešto što se njima ne dopada.

Tako su protivnici Republike Srpske godinama slali razna pisma , pozivali strane adrese , tražili pritiske i zagovarali sankcije .

Trebalo je uključiti međunarodne centre moći ne bi li se tamo završilo ono što nisu mogli sami da riješe . I da budemo sasvim precizni , svako ima pravo da iznese svoj stav , da traži međunarodnu podršku i zagovara političke mjere koje smatra opravdanim ali onda mora da prihvati da isto pravo imaju i drugi. Pa ne možeš godinama pisati pisma protiv Republuike Srpske, tražiti sankcije i pozivati strance da je politički disciplinuju i onda se zaprepastiti kada Srpska odluči da u Americi angažuje ljude koji će govoriti u njeno ime. Američka pošta mogla bi od BiH da napravi ozbiljnog poslovnog partnera jer ako šef BEHA diplomatije nije uspio da izveze diplomatiju mogaoi bi koverte. Dragi Dino, diplomatija nije školsko dvorište u kojem ćeš nastavniku da prijaviš druga zato što je razgovarao sa nekim s kim ti ne razgovaraš. Pogotovo nije posao u kojem se uspjeh mjeri količinom zabrinutosti koju možeš da proizvedeš. I nije dovoljno biti zabrinut zbog tuđih kontakata u Vašingtonu. Možda je trebalo da se napiše i koji redak o sopstvenom radu , kontaktima sa nekim bezbjednosno interesantnim personama i sopstvenim rezultatima. Ko se već prihvatio posla da dijeli diplomatske lekcije morao bi da računa i na to da je i nad njim lupa. U međunarodnim odnosima nema rezervisanog prava na uticaj, postoje interesi, argumenti , novac, kontakti i sposobnost da uvjeriš sagovornika . Nekad uspiješ nekada ne uspiješ . Ali ne možeš drugome oduzeti to pravo. Republika Srpska neće nestati ni zbog ovog pisma kao što nije ni zbog svih prethodno napisanih . Diplomatija nije pravo da drugome zabraniš da govori, pa ga još tužakaš. Zato gospodine ministre , možda bi sljedeće pismo trebalo da bude upućeno na drugu adresu . Ne Marku Rubiju, ne Vašingotnu i ne nekoj novoj međunarodnoj adresi za kažnjavanje političkih protivnika . Možda bi ga trebao poslati samom sebi. Ne treba mnogo papira. Jer pitanje je da li bi tu išta pisalo. Kada ti je najveći diplomatski uspjeh što se žališ da politički protivnik lobira onda je problem u tvojoj politici.

U ozbiljnoj diplomatiji na tuđe argumente odgovara se svojim argumentima ,

U onoj neozbiljnoj piše se pismo.