Шта би рекао Никола Кољевић на именовање Николине Шљивић?

На годишњици обиљежавања Невесињске офанзиве са свечане говорнице се обратила Марија Појужина. Имала је двије године када је изгубила оца. Данас има тридесет три и још увијек није запослена. У једном тренутку, када се удала, институције су јој саопштиле да „више није кћерка погинулог борца“.

Двадесетак дана након тог догађаја, именује се Николина Шљивић за замјеника директора РУГИПП-а. Не због професионалног стажа, јавних резултата или стручног угледа. Њена „квалификација“ је пресељење у странку која држи мјесто. У политичком систему гдје се функције дијеле попут страначког власништва, ова одлука не изненађује. Али то што је очекивано не чини је мање проблематичном.

Предсједник странке и Народне скупштине Ненад Стевандић сваку критику на рачун овог именовања подвео је под „љубомору“, а позвао је и да се „не дијелимо“. И вријеђа интелигенцију када нам неко због такве критике пришије етикету издајника, а срамотно је да са позиције предсједника Народне скупштине, не по први пут, слушамо подругљиве тонове и гледамо неког ко нам се смије у лице. Духовит само самом себи, странчко кадрирање пакује у причу о патриотизму. Стално забринут за друштво и стање нације, а највећи домет опоравку друштва је преузимање кадрова других странака.

Позвао се у свом коментару и на Николу Кољевића. И заиста, Кољевић је чест избор за пригодна цитирања. Но поставља се једно једноставно питање: Да ли би Кољевић, професор који је имао јасан став о знању и компетенцијама, подржао именовање засновано искључиво на страначком интересу? Или, ако већ морамо до карикатуре ситуације, би ли у неком замишљеном гласању подржао Марију Појужину или Николину Шљивић? Понекад је одговор сувише очигледан да би био коментарисан.

Да ли је предсједник НС РС нашао времена да се обрати Марији Појужини? Да ли је снимио видео, упутио подршку, показао иницијативу да се њен случај ријеши? Уколико већ не може да добије позицију, да ли бар може добити прилику? Судећи по тишини - не.

А да јесте, онда би могао причати о јединству. Онда би могао бити забринут за подјеле. Јер ова прича гдје се позивамо на јединство, а гдје само за једне постоје функције, док би други морали аплаудирати, више не пролази ни код кога. И ни по чему није патриотска.

Када год се поведе расправа о страначком кадрирању, чује се исти рефрен. Критичар је, по потреби, незналица, нерадник или издајник. Онима који постављају питања одузима се ријеч. Они који другачије мисле добијају етикету. Али институције у којима је свако питање тумачено као напад, а свако неслагање као „подјела“, не могу дуго функционисати као демократске.

Нико не тврди да је Николина Шљивић „кривa“ што је именована. Проблем није лични. Проблем је системски. Али када се јавности покуша представити да је ријеч о особи која је својим радом и знањем „постигла“ позицију - ту већ почиње вријеђање интелигенције. Чињеницу су једноставне - у парламент је ушла са компензационе листе, без изборне подршке. Колико год тврдили да је правник, правом се не бави. Факт је да држи салон љепоте. У скупштини се није јавила за ријеч. А и ако јесте, читала је са папира.

На крају крајева, да поставимо питање, је ли Николина Шљивић личност која би требала заштитити имовину Републике Српске од ОХР-а?

И ово нису злонамјерне, личне критике. То су чињенице. То не можете прикрити ниједном подругљивом доскочицом. И знамо да од именовања нећете одустати, али истине ради треба рећи да је поразно за друштво.

Страначко трговање позицијама није изум једне странке. Ухљебљавање је постало надстраначка дисциплина. Али расположење јавности је оно што се не може увијек контролисати. Није случајно што је излазност на изборима слабија, а резултати све мршавији. Када политичка пракса обесмисли критеријуме, грађани узврате апатијом.

Суштина је проста, док Марије Појужине чекају, а Николине Шљивић се именују - неће бити напретка. Нити повјерења. Нити повратка смислу јавне функције. А патриотизам који се користи као паковање за политички маркетинг не траје дуго. Већ одавно се претворио у оно што грађани јасно виде: политичку прафанацију, јефтино средство, симбол за све оно што више никога не убјеђује.