Лицемјерни регион: Од гледања у Србију не виде своје двориште

Србија је јуче туговала. Рана након погибије 16 људи под надстрешницом у Новом Саду није зацијељена ни послије годину дана. Десетине хиљада људи, који већ неколико мјесеци траже одговорност, и јуче су преплавили улице „српске Атине“. Тај скуп био је главна вијест региона, али и свјетских медија. И често се могла чути фраза „регион је уједињен са омладином Србије“. Колико год то имало једну топлу, људску ноту, не може се игнорисати смрад лицемјерја који избија из исте – јер тај исти регион своје проблеме гура под тепих или их потпуно оправдава и нормализује.

А који су то проблеми? Нећемо улазиити у оне суштинске, вишедеценијске, него само у оне посљедње који су се појавили у јавности. Па да почнемо.

ФБиХ

Мјесец дана прије трагедије у Новом Саду прошле године десила се ужасна, болна трагедија у Јабланици. Усљед катастрофалних поплава погинуло је 24 људи. Број би сигурно био мањи да није било корупције повезане са каменоломом, из којег је кренула убојита бујица. Годину дана послије, јавност нема ни слова да ли је у току бар истрага о одговорности, а о ухапшенима да не говоримо. Сем пар слабо посјећених скупова, ФБиХ остала је нијема на ову ужасну катастрофу чији узрок је директно корупција. Баш као у Новом Саду, у случају пада надстрешнице.

И док се одушевљавају тиме што држављанка Србије, муслиманске вјероисповијести, бива дочекивана у манастиру и у свим градовима као најрођенији род, а своје одушевљење пакују у бригу за праведније и боље друштво и бољи статус муслимана у Србији, Бошњаци и Хрвати у овом ентитету нису прстом мрднули да бар приближно сличну слику пошаљу у свијет.

Можете ли замислити да у Јабланици дочекају неког огрнутог заставом Републике Српске ко би пјешачио од Требиња, Бањалуке или Источног Сарајева на неки скуп у Јабланици? Ни ја. Додуше, за тако нешто би морали организовати бар какав-такав скуп, да се изборе за правду и боље друштво у свом дворишту, умјесто да гледају у туђе. И то у туђе гдје је положај њихових сународника на нивоу какав ни они сами немају у својим срединама.

Ових дана, јавност је остала запрепаштена случајевима организоване проституције и злоуптребе малољетних дјевојчица у Тузли и данас у Сарајеву. У том гнусном, одвратном чину учествовали су полицајци, професори, бивши посланици. Они који би требали штити дјецу, а не користити их за своје монструозне нагоне. И погодите... Опет ништа. Организован је скуп у Тузли, биће можда још један или два и то је то. И даље, они ће прије гледати ка Новом Саду, него у Тузлу и Сарајево. О оставкама и одговорности не треба ни трошити ријечи... То је мисаона именица.

Хрватска

Посебно „емотивно“ је било у Хрватској. Испред амбасаде Србије окупили су се људи „широког срца“ који „желе добро Србији“, а најављивали су неки и доласке у Нови Сад и штрукле за студенте. Најављивала их је новинарка која редовно велича усташе, док прогон Срба из Крајине сматра легитимном акцијом.

Само пар дана прије, у тој истој Хрватској одржан је скуп у Сабору (хрватској скупштини) гдје је за Јасеновац речено да је био „радни логор“ и да је бројка од 80.000 убијених лаж. И не, нису мислили да је више убијених, него да је тај број вишеструко мањи. А то није изолован инцидент... Не, да би такав наратив ушао у Сабор, мора да се догоди један дуг процес легитимизације и оправдавања Јасеновца.

А он се дешавао... Кренуло је преко поздрава „За дом спремни“, гдје се неким правним акробацијама покушало објаснити да је важан контекст у којем се говори. Знате, он није усташки, ако онај који га изговара у том тренутку њега изговара као поздрав ХОС-а из претходног рата у Југославиј. Дакле, да не будете усташа довољно је да кажете да сте мислили на поздрав ХОС-а, иако је то исти поздрав и његова суштина је иста.

Свој велики бум усташтво у Хрватској је доживјело на концерту Марка Перковића Томпсона, кад је пола милиона људи углас узвикивало тај усташки поздрав, величало клање Срба, њихов прогон, Јасеновац као логор смрти и све што има с усташком идеологијом.

Е, исти ти људи који с поносом величају кољаче и нацифашистичке трабанте, данас нам шаљу поруке мира. Истина, међу њима има и оних који се с тим усташтвом не слажу. Али, ваљда би требали да се боре за нормалнију Хрватску, па тек онда да гледају у Србију. И они, као и ови у ФБиХ, умјесто да чисте своје, они гледају у туђе двориште. Умјесто у Сабор, они су загледани у Нови Сад.

Црна Гора

Паљене су свијеће и у Црној Гори. У оној Црној Гори гдје су Срби до јуче били народ трећег реда, а гдје се само у годину дана десила два масовна убиства која су заледила регион. У оној Црној Гори гдје се криминални кланови на сукобвљавају на дневној бази и убијају усред бијелог дана пред очима свих.

У тој Црној Гори, Нено Калуђеровић, убица и човјек који је људе спаљивао са гумама, је јунак Цетиња.

Истина, дигли су се Црногорци скоро због тога што су Турци напали њиховог суграђанина. Али опет, и овдје им је кривац други. Док њихов систем контролише мафија, они константно гледају у туђе двориште и сву кривицу траже у другима.

О свом чојству и јунаштву ће гуслати, а ако није за гуслање, онда ће то гурати под тепих.

Лицемјерје

У тешким ситуацијама охрабрујуће је да се регион солидарише и међусобно подржава. Али је одвратно за гледати када се једна трагедија искористи као средство за каналисање србофобије. Паковање те приче у целофан да је „Србија опасност за цијели регион“, па да су тобож зато заинтересовани за та дешавања не само да је трагикомична, него вријеђа интелигенцију.

Јер Србија не треба да уради апсолутно ништа да би наштетила овим државама, јер оне себи саме наносе највећу штету. Саме себи су највећа опасност.

Правда за жртве пада надстрешнице мора да се постигне. Али због тих жртава, њихових породица и бољег друштва у Србији. То боље друштво не значи да се Србија одрекне себе, својих националних и државних интереса, него да их почне поштовати.

Та правда нема никакве везе ни са ким у региону. Јер тај регион ће и даље мрзити Србију. То нема везе са гарнитуром на власти. А у тој мржњи се показује зашто је Србија велика и једина истинска држава у региона... Јер да горе побројани имају „д“ од државе, никад не би гледали у туђе двориште.

Своје су градили на мржњи према Србији и свему српском. И само на томе и могу одржавати.

Тако да ово у Србији мора бити и остати искључиво питање српског друштва и Срба гдје год да су. И сви покушаји да се борба за правду претвори у борбу за „европске интеграције“, „добросусједске односе“ треба да се гледају са гађењем. Ти односи се граде тако што ће свако гледати у своје двориште и исправљати стање код себе. А ако су „европске интеграције“ и „добросусједски односи“ утемељени само на томе да Србија поништи себе – то заборавите. И заборавите да ће се икада десити правда за жртве.