Скенирање избора: Илузија о малој излазности и доминација СНСД

По завршетку избора у Републици Српској у јавности су се издвојила два доминантна утиска — апсолутна побједа СНСД-а и прича о наводно малој излазности. Први утисак је потпуно тачан. Други, међутим, нема готово никакво упориште у чињеницама и делује као још један покушај опозиције да скине одговорност са себе.

Када сам прије два мјесеца разговарао са једним опозиционим политичарем, самоувјерено ми је поручио: „Скенери су кључни за промјене“. Нисам могао знати колики ће тачно бити њихов ефекат, али сам знао да пресудан бити не може. Рекао сам му тада да скенери нису кључ и да се на њих не треба слијепо ослањати. Испоставило се да сам био у праву - опозициони лидери су поново чекали да неко или нешто умјесто њих добије изборе.

Ово су нови посланици: Погледајте ко по тренутним резултатима улази у НС РС

Резултат је такав какав јесте. СНСД је остварио можда најубједљивију побједу до сада, а апсолутни побједник ових избора је Милорад Додик. То једноставно треба рећи, без потребе за претјераним умотавањем. Показали су још једном како се раде избори, како се брине о сопственом чланству, какве се поруке шаљу бирачима и ту би свако продубљивање анализе било сувишно.

Сада се у опозиционим редовима драматично питају шта се то догодило. Није се догодило ништа неочекивано - само их је погодила реалност. Четири године су састављали власт коју нису освојили и дијелили функције које им не припадају, да би се у тим истим подјелама и сами разјединили. Умјесто да су након лошег резултата 2022. године засукали рукаве, ојачали страначку инфраструктуру и изашли међу људе, многи од њих су изабрали салонску политику. Посљедњих годину дана су се надали да ће им скенери исправити све глупости — од поприлично биједних очекивања да ће Додик бити ухапшен, до међусобних саботажа и борбе за фотеље.

Цвијановић реизабрана за српског члана Предсједништва БиХ, освојила 288.606 гласова

А онда су поједини, након избора, кривца пронашли - ни мање ни више него у народу. Па ће од тог истог народа којег презиру у будућности тражити гласове. Поједини тврде да су промјене немогуће без велике излазности, док разни аналитичари овакав исход своде на причу о „летаргичном друштву“ и све пребацују на апстиненте. Хајде да видимо каква је то рачуница и тих стручњака и тих опозиционара.

Према званичном бирачком списку, у Републици Српској право гласа има око 1.2 милиона људи. Свако иоле писмен зна да је то демографски немогуће и да је реалан број бирача уврх главе око 800.000.

Колико су гласова освојили министри на нивоу БиХ: Амиџић убједљиво први, Хуртић на зачељу

На ове изборе је, према подацима ЦИК-а и тих истих скенера (дакле, без фиктивних и преминулих), изашло 571.000 бирача. Када се то стави у однос са реалним бројем становника, излазност је око 70%. То је цифра која је на европском нивоу.

Дакле, проблем није у малој излазности, него у ономе што је бирачима понуђено. СНСД јесте наступао са позиције моћи, али та позиција није ништа другачија него посљедњих 20 година — па су опет остварили резултат који је изненадио и њих саме. Другим ријечима, грађани на другој страни једноставно нису видјели ништа због чега би изашли и гласали за промјене.

У протекле четири године имали смо толико разједињену опозицију да се више није знало ко са ким разговара, а ко кога руши. Ушавши у изборну годину, дошли смо у бизарну ситуацију да три-четири мјесеца пред изборе нико није знао ко је кандидат за предсједника. Да ствар буде апсурднија, Бранко Блануша је на партијским органима гласао сам против себе, Вукановић и Петровић су га оптуживали за издају, Станивуковић му предлагао да се повуче, док је Јелена Тривић све време калкулисала не би ли се некако домогла премијерске номинације.

И нико из те опозиције данас неће да се запита: чиме је то Бранко Блануша требало да улије повјерење - не неопредијељенима, него сопственим бирачима?

Скенери јесу онемогућили манипулације, али је опозиција та која је неопредијељене оставила код куће или их својим понашањем превагнула ка СНСД-у.

Тужно је гледати партијске лидере и будуће посланике који сопствену неспособност опет пребацују на грађане. И они, заједно са дежурним Твитер стручњацима и аналитичарима, на народ и даље гледају с висине - без икаквог додира са реалношћу, затворени у балону својих истомишљеника и идеја које агендашки покушавају да наметну. И што је најтужније - они ће то наставити да раде и наредне четири године.

Оне који им доносе побједе ће наставити да гурају у запећак, крешући им крила да би они сачували ситне фотеље. Ући ће у нову круг самообмане и негирање оног што се око њих дешава. А понеки добар резултат на локалним изборима неких локалних функционера ће им дати нову дозу лажне наде да остану у том мртвом заносу да ће неко или нешто умјесто њих промијенити све.