Политика

20.11.2026.

12:11

Дејтонски споразум – тијесан за амбиције, довољан за будућност

Марко Шукало поручио да су два ентитета и три конститутивна народа темељ Дејтонског споразума и стабилности БиХ.

Дејтонски споразум – тијесан за амбиције, довољан за будућност
Фото:Ustupljena fotografija

Годишњице мировних споразума обично припадају историји. Дејтонска годишњица, пак, припада и уставном праву и свакодневној политици, јер се око смисла споразума којим је окончан рат и даље води спор. Дејтонски споразум несумњиво има цивилизацијску вриједност. Њиме је заустављен трагичан сукоб и успостављен уставни оквир за живот три народа чије су представе о будућности (биле) различите. Зато се значај Дејтонског споразума не исцрпљује у успостављању мира. Подједнако је важан уставни поредак њиме дефинисан, оличен у сложеној равнотежи два ентитета и три конститутивна народа, у којој никоме није дато све, али нико није ни препуштен политичкој вољи других.

Тридесет једну годину касније, најважније питање гласи: може ли та равнотежа бити очувана ако се њени ослонци непрестано приказују као препреке које треба уклонити? И може ли БиХ имати стабилну будућност ако се њено уставно насљеђе третира као привремено рјешење које важи само док не буде довољно снаге да се наметне другачије?

Мир има своју уставну архитектуру

Дејтонска конструкција почива на прихватању стварности коју никаква правна формула није могла преобликовати. У БиХ постоје различити национални идентитети, историјска искуства и политичке воље. Задатак мировног споразума био је да те различитости уведе у поредак у којем се спорови рјешавају договором и уставом утврђеним поступцима. Отуда паритет, консензус и сложени механизми одлучивања. У таквој заједници повјерење се гради и извјесношћу да нико неће моћи самостално одлучивати о питањима од којих зависи положај других.

Основни постулат БиХ налазимо у члану I/3 Устава, који одређује да се она састоји од два ентитета, Федерације БиХ и Републике Српске, који су уставноправне и међународноправне категорије. Ентитети нису облик децентрализоване управе чије се границе могу мијењати чиновничким шестаром, већ конститутивни дијелови дејтонске слагалице и државноправни субјекти са великим обимом надлежности и високим степеном аутономије и суверенитета. Стога периодични приједлози који предвиђају укидање ентитета задиру у саме темеље дејтонског поретка. Тиме би се промијенила сама основа представљања, одлучивања и расподјеле надлежности у БиХ.

Уставна архитектура сложене заједнице не може се оцјењивати само према томе колико је и да ли је једноставна у оку посматрача са стране. Мора се оцјењивати и према томе пружа ли сигурност онима који у њој живе.

Ентитети као темељ дејтонског поретка

Република Српска и Федерација БиХ су старије од дејтонске БиХ. Вашингтонским споразумом из 1994. формирана је Федерација БиХ. Још раније, 9. јануара 1992. основана је Република Српска, која има свој устав, територију, органе власти и функционалан правни поредак. Федерација БиХ и Република Српска, према томе, нису производи никакве имагинације. Оне су у Дејтон унијеле већ постојећу уставноправну стварност, а из Дејтона изашле као међународно верификовани конститутивни дијелови новог уставног поретка БиХ.

Република Српска је у дејтонском мировном аранжману учествовала као уговорна страна, а посебном изјавом изричито је одобрила и прихватила и Анекс 4, који има функцију Устава. Дакле, воља Републике Српске и дата сагласност имају конкретну уставноправну садржину која се огледа у прихватању уговорених права и обавеза, учешћу у обликовању и вршењу заједничке власти и праву да брани и чува уговорени положај и сопствене надлежности. Поменута сагласност је дата за тачно одређени уставни поредак и не може се тумачити као унапријед изражен пристанак на произвољно преобликовање поретка мимо прописаних уставних поступака.

У томе лежи особеност БиХ. Она није унитарна држава која је накнадно подијелила власт по вертикали, али није ни федерација настала једноставном примјеном уџбеничког обрасца. У њеној сложеној природи налазимо обиљежја реалне уније – заједнице два уставноправно различито уређена субјекта, која је основана међународним уговором и која обавља само одређене, таксативно наведене надлежности. Уз то, назив „ентитет“ не смије прикрити или умањити садржину. Уставноправни појмови и појаве не живе од свог имена него од надлежности, институција и правних послова које предузимају, а ентитетима припадају све државне надлежности и функције које Уставом нису изричито повјерене БиХ.

Различити покушаји теоријског одређења БиХ свједоче о њеној необичности. У њој се препознају федерална и конфедерална обиљежја, специфични механизми националног представљања и веома изражени елементи међународног надзора. Међутим, изостанак једне општеприхваћене дефиниције не даје никоме право да постојећу структуру испуњава садржином према сопственом политичком нахођењу.

Граница између реформе и разградње

Потреба за договореним промјенама не може се искључити из живота ниједног уставног поретка. Ипак, свака промјена мора имати јасан правни основ и политички легитимитет. Уставни поступак не може бити замијењен увјерењем да неко боље од њених конститутивних чинилаца зна како БиХ треба да изгледа.

Два ентитета и три конститутивна народа нису негација дејтонске БиХ, већ услов њеног постојања. Противрјечно је тврдити да се БиХ брани тако што се уклања оно што чини њену суштину, али и форму. Ко жели другачију БиХ, мора за ту промјену обезбиједити пристанак оних чијом је сагласношћу успостављена постојећа заједница. Евентуално нова уставна архитектура не може почивати на мањем консензусу од постојећег, а нови уставни уговор захтијевао би и нови међунационални и међуентитетски договор.

Поштовање Дејтона зато не подразумијева одустајање од будућности, већ захтијева да се будућност гради на сагласности. Могуће је разговарати о бољем раду институција, одговорнијем вршењу власти и дјелотворнијој сарадњи, али се ниједан од тих циљева не може остварити трајним оспоравањем положаја Републике Српске.

Договор као мјера будућности

Дејтонски устав није идеалан, али послијератни устави не оцјењују се само према љепоти своје правне архитектуре, него и према способности да неистомишљенике задрже за истим столом. Дејтон можда није уобичајен образац европског континенталног права, али је зауставио рат. Можда је сложен, али је примјењив и дјелотворан. Можда није створио савршену државу, али је створио оквир у којем несавршена држава може о(п)стати у миру. Његова сложеност није настала из теоријске доколице његових писаца, него због реалних различитости које је требало уобличити. Његове кочнице нису сметња одлучивању већ су брана прегласавању. Његове процедуре нису нарочито брзе, али у вишенационалној заједници брзина и није мјера демократије. Понекад је спор договор праведнији и трајнији од брзе одлуке већине. Или што би народ рекао – што је брзо то је и кусо.

Тридесет једну годину након парафирања Дејтонског споразума, питање будућности БиХ (п)остаје питање вјерности постигнутом договору. Будућност БиХ зависиће од могућности да њени народи и ентитети у заједничком поретку препознају довољно сигурности за сопствени опстанак и развој. Дејтон је ту могућност отворио. Сваки покушај да се дејтонска равнотежа поремети наново отвара питања на која је мировни споразум дао тешко постигнут одговор.

БиХ није tabula rasa на којој сваки самозвани реформатор може исписати сопствену представу „идеалне“ државе. Она је сложена, необична, али одржива и мировним споразумом повезана заједница, а међуентитетска линија разграничења није линија оловке коју може избрисати свако ко у руци држи гумицу, или мисли да је држи.

Марко Шукало
савјетник за уставноправна питања

Придружите се

Сазнајте све о најважнијим вијестима и догађајима, придружите се нашој Вибер заједници.

Провјерено.инфо