Адвокат Небојша Ристић испред покрета "Воља народа Српске": Мање бирократије, више простора за грађане и привреду

"Грађани и привреда и даље плаћају цијену неефикасне јавне управе: грађанин узима слободан дан, плаћа таксе и обилази шалтере да би прибавио потврду коју држава већ има у својој службеној евиденцији, док предузетници и компаније губе вријеме на административне поступке који би институције могле завршити међусобном размјеном података."

Адвокат Небојша Ристић, носилац листе Покрета „Воља народа Српске – др Владо Ђајић“ за Изборну јединицу 6, сматра да то није само питање непријатности и изгубљеног времена, већ озбиљан проблем за грађане, привреду и функционисање јавне управе.

„Грађанин није курир државних институција. Ако држава одређени податак већ има у својој службеној евиденцији, правило треба да буде да га њен орган прибави, а не да грађанина шаље по потврду којом ће држава сама себи доказати оно што већ зна.“

Ристић наглашава да ово није само питање добре организације, јер Закон о општем управном поступку Републике Српске већ садржи јасна правила.

"Члан 124. ЗУП-а прописује да службено лице по службеној дужности прибавља податке о чињеницама о којима се воде службене евиденције. Истовремено, члан 7 ЗУП-а обавезује органе да обезбиједе успјешно и квалитетно остваривање и заштиту права странака, док члан 14 налаже да се поступак води брзо и са што мање трошкова, а члан 31 уређује међусобну правну помоћ органа. Не тражимо да се грађанима измисли неко ново право. Добар дио правног основа већ постоји. Проблем је што између онога што закон каже и онога што човјек доживи на шалтеру и даље постоји озбиљна разлика.“

Ристић наводи једноставан примјер: ако један орган тражи податак о пребивалишту, власништву или другој чињеници која се већ налази у службеној евиденцији, грађанин не би требало да буде тај који физички повезује двије институције.
„Човјек узме слободан дан, оде по једну потврду, плати таксу, чека у реду, па ту потврду однесе другом органу. Држава је на крају добила податак који је већ имала, а грађанин је изгубио вријеме и новац. То није модерна јавна управа.“

"Ако закон већ налаже прибављање података по службеној дужности, поставља се питање зашто се грађани и даље сусрећу са супротном праксом."

Ристић разлог види у недовољној повезаности регистара, различитим информационим системима, застарјелим процедурама и административној пракси која се спорије мијења од прописа.

„Као адвокат се са радом управе сусрећем готово свакодневно. Имамо велики број стручних и одговорних службеника, али имамо и систем који их често приморава да раде кроз процедуре настале у вријеме када електронска размјена података није ни постојала.“

Због тога, сматра он, сљедећи корак не треба да буде само доношење нових прописа, већ стварање техничких и организационих услова да се постојећа правила заиста примјењују.

"Република Српска је посљедњих година направила одређене кораке у развоју електронских услуга, а 2026. године усвојен је и нови правни оквир за електронску идентификацију и електронски документ."
Ристић сматра да је то потребан правац, али да дигитализација нема много смисла ако се стара бирократија само пресели на екран.

„Ако путем телефона закажем термин, а онда дођем на шалтер са фасциклом потврда које сам прикупио у другим институцијама, ми смо дигитализовали ред чекања, а нисмо дигитализовали управу.“

Суштина, сматра, треба да буде једноставна: грађанин једном доставља податак који држава нема, а податке које њене институције већ посједују органи размјењују између себе.

„Принцип треба да буде: податак путује, грађанин не путује. Ако држава неки податак већ законито посједује, нема разлога да га од истог човјека поново тражи сваки пут када покрене нови поступак.“

"У Европској унији овакав приступ познат је као принцип „once only“ – грађанин или привредник податак који је једном доставио јавној власти не би требало поново да доставља другом органу ако га тај орган може законито прибавити из постојеће службене евиденције."

Као један од најпознатијих примјера Ристић наводи Естонију, која је велики дио јавних регистара и електронских услуга повезала тако да институције, у оквиру својих овлашћења, могу користити податке које држава већ посједује.

„Не треба слијепо преписивати било који страни модел, али овај принцип вриједи преузети. Држава треба да повезује своје институције, а не да од грађанина тражи да их повезује носећи папире од једног шалтера до другог.“
Такво повезивање регистара мора, наравно, бити праћено јасним правилима заштите личних података и приступом само оним информацијама за које постоји законско овлашћење и потреба у конкретном поступку."

Ристић сматра да се питање јавне управе често погрешно своди на комфор грађана и дужину чекања на шалтеру.

„Није проблем само што је неко изгубио два сата. Ако запослени мора узети слободан дан да би завршио административну обавезу, ако предузетник пола дана обилази институције, ако инвеститор мјесецима чека податке и сагласности које институције могу међусобно размјенити – све то има економску цијену.“

Посебно је важан, истиче, утицај на мала и средња предузећа, која немају посебне административне службе и запослене задужене само за комуникацију са институцијама.

„Велика компанија можда може имати човјека који ће обилазити шалтере. Мали предузетник је често истовремено директор, продавац и човјек који води администрацију. Сваки сат који проведе прикупљајући потврде које држава већ има јесте сат који није провео тражећи купца, уговарајући посао или развијајући фирму.“

Зато модернизацију јавне управе види као економску, а не само административну реформу.
Сигуран је да ефикаснији поступци значе мање трошкова пословања, брже инвестиције, већу конкурентност домаћих предузећа и мање времена које грађани и привреда троше на бирократију.

„Ако желимо већу продуктивност и веће плате, не можемо истовремено људе и фирме оптерећивати пословима које држава може сама завршити једним приступом службеној евиденцији.“

Ефикасна јавна управа, сматра Ристић, непосредно утиче и на квалитет живота и на развој привреде.

„Грађанину враћате вријеме и смањујете непотребне трошкове, привреднику олакшавате пословање, а инвеститору омогућавате да брже заврши поступке. Зато ефикасна управа није само питање шалтера – она је дио животног стандарда и конкурентности једне економије.“

Што је мање времена и новца потребно за остваривање права, издавање дозвола и завршавање административних поступака, то више простора остаје грађанима и привреди за продуктиван рад, додаје Ристић.

Покрет „Воља народа Српске – др Владо Ђајић“ модернизацију јавне управе не посматра као циљ сам за себе, већ као дио шире политике јачања привреде и побољшања животног стандарда грађана.

„Држава мора бити сервис грађанима и привреди, а не препрека њиховом раду. Сваки непотребан поступак, чекање или административни трошак на крају плаћају грађани и домаћа привреда.“

Ристић сматра да Република Српска мора имати једноставнију, бржу и ефикаснију јавну управу, која ће пратити потребе савремене економије и омогућити грађанима да своја права остварују уз мање времена и трошкова.
„Покрет „Воља народа Српске – др Владо Ђајић“ жели амбијент у којем ће привредник више времена трошити на развој посла, а мање на администрацију, док грађанин неће морати да обилази институције због података које држава већ има. То није само реформа управе. То је дио политике развоја привреде и бољег животног стандарда.“

Ефикаснија јавна управа, закључује Ристић, значи ниже трошкове пословања, брже инвестиције и једноставнији свакодневни живот грађана.

„Ако желимо снажнију привреду, веће плате и бољи стандард, морамо имати и државу која ради брже и ефикасније. Модернизација јавне управе зато је једно од средстава да до тог циља дођемо, а не сама себи сврха.“