Европа на ивици ширег сукоба: Инциденти се нижу, а страх од директног рата НАТО и Русије расте

Рат у Украјини одавно више није само сукоб на источном дијелу европског континента.

Његове посљедице осјећају се и изван украјинских граница, кроз упаде летјелица у ваздушни простор других држава, падове пројектила, поморске инциденте и сумње на саботаже. Иако то не значи да је Европа већ у отвореном рату с Русијом, низ догађаја показује колико је танка граница између регионалног сукоба и шире кризе.

Посебну забринутост изазивају инциденти у Црном мору, гд‌је су, према наводима из достављеног извора, оштећени или потопљени трговачки бродови у близини бугарске обале. Бугарске власти суочиле су се и с нестанком чланова посаде, док одговорност за нападе није службено утврђена. Софија је затражила подршку НАТО-а и Европске уније за јачање поморског и ваздушног надзора.

Предсједница Европске комисије Урсула фон дер Лајен оцијенила је да је Црно море постало ново подручје ескалације руског рата, док је генерални секретар НАТО-а Марк Руте поручио да ће Савез прилагођавати свој одбрамбени положај у складу с потребама.

Инциденти који су узнемирили Европу

Један од догађаја који је остао без коначног одговора десио се у Загребу у ноћи 10. марта 2022. године, када се на Јаруну срушила беспилотна летјелица Ту-141. Према наводима из изворног текста, летјелица је прелетјела више држава прије него што је пала у близини студентског дома. Носила је експлозив, а нико није страдао, преноси Дневно.хр.

Хрватски званичници тада су износили различите процјене о поријеклу летјелице, али јавност, према достављеном материјалу, ни годинама касније није добила коначан одговор о томе ко ју је лансирао и под којим околностима.

У новембру исте године пројектил је пао на пољско село Пшеводув, при чему су погинуле двије особе. Тадашње процјене указивале су на могућност да је ријеч о украјинској противаздушној ракети која је залутала током руских напада на Украјину. Тадашњи генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг нагласио је да нема назнака да је ријеч о намјерном нападу Русије на Савез, али је истакао да Москва сноси крајњу одговорност за рат који је довео до такве ситуације.

Наредних година забиљежени су и други инциденти: остаци дронова у Румунији, уласци пројектила у пољски ваздушни простор те падови беспилотних летјелица у близини војних и инфраструктурних објеката. У многим случајевима поријекло, намјера или одговорност нису у потпуности разјашњени.

Посебну пажњу изазвали су догађаји у септембру 2025. године, када је Пољска пријавила велики број повреда свог ваздушног простора беспилотним летјелицама. Пољске и савезничке снаге подигле су авионе, а инцидент је отворио питање начина на који НАТО треба реаговати када се ратна средства појаве изнад територије његове чланице.

Русија је одбацила оптужбе, док су пољски званичници упозоравали да догађај не треба посматрати као безазлен случај. Истрага, према достављеном тексту, није успјела идентификовати одговорне за поједине инциденте.

Од дронова до сумњи на саботаже

Беубједносни изазови нису ограничени само на ваздушни простор. У Европи су забиљежени и случајеви ометања аеродрома, сумњиве беспилотне летјелице у близини војних локација те инциденти на жељезничкој инфраструктури.

У новембру 2025. године експлозија је оштетила пругу између Варшаве и Лублина, важну за транспорт и снабдијевање Украјине. Пољски премијер Доналд Туск догађај је описао као озбиљан чин саботаже, а пољске власти повезивале су осумњичене с могућим д‌јеловањем у интересу руских обавјештајних служби. Такве наводе треба разликовати од правоснажно утврђене одговорности.

Додатну забринутост изазивају инциденти у балтичким државама и Финској, гд‌је су власти пријављивале падове дронова и проблеме повезане с електронским ометањем. У неким случајевима утврђено је да су летјелице украјинског поријекла или да су скренуле с путање, док су званичници упозоравали на шире посљедице електронског ратовања и д‌јеловања противваздушне одбране.

Такви догађаји показују колико је сложена безбједносна слика на истоку и сјеверу Европе. Није сваки инцидент доказ намјерног напада, нити сваки пад летјелице аутоматски представља оружани напад на државу. Међутим, учесталост догађаја намеће потребу за бољим надзором, размјеном информација и јасним одговорима.

Зашто НАТО не улази у директан рат?

Кључно питање није само зашто се инциденти догађају, него и зашто нису довели до директног војног сукоба НАТО-а и Русије.

Члан 5. Сјеверноатлантског уговора предвиђа да се оружани напад на једну чланицу сматра нападом на све. Ипак, то не значи да свака повреда ваздушног простора или сваки пад пројектила аутоматски покреће заједнички војни одговор. Свака чланица предузима мјере које сматра потребним, а оне могу, али не морају укључивати употребу оружане силе.

За активирање колективне одбране важни су околности, природа напада, докази о починиоцу и процјена савезника. Када одговорност није утврђена или постоје озбиљне сумње у намјеру, простор за дипломатски и безбједносни одговор остаје шири.

НАТО је, умјесто директног сукоба, јачао надзор, распоређивао додатне капацитете и реаговао на појединачне инциденте. Такав приступ одражава настојање да се заштите чланице, а истовремено избјегне директан обрачун с Русијом, државом која посједује нуклеарно оружје.

Навикавање на кризе

Европа се суочава с озбиљним сигурносним изазовима, али тврдња да је свјетски рат већ почео не може се извести само из низа инцидената и сумњи на саботаже. За такву оцјену потребно је разликовати потврђене чињенице од политичких процјена и непотврђених оптужби.

Ипак, постоји разлог за забринутост: када се из мјесеца у мјесец понављају повреде ваздушног простора, падови дронова, прекиди саобраћаја и сумње на саботаже, расте ризик од погрешне процјене, случајне ескалације или одговора који би друга страна протумачила као напад.

Управо је то опасност на коју упозоравају европски безбједносни званичници. Сваки нови инцидент може постати тест одлучности Савеза, али и тест његове способности да реагује одмјерено и на основу доказа.

Рат у Украјини тако све снажније обликује безбједносну политику цијеле Европе. НАТО јача одбрану, државе повећавају надзор, а владе покушавају пронаћи равнотежу између одвраћања и избјегавања директног сукоба.

Највећи ризик можда није у томе што ће сваки наредни инцидент одмах изазвати свјетски рат, него у томе што би низ погрешних процјена могао претворити локалну кризу у много шири сукоб. А када се једном пређе граница директног обрачуна великих сила, посљедице би могле бити несагледиве.