„Радије ћу овдје погинути него да бјежим“: Свједочанство Жељка Лазића

„Радије ћу овдје погинути него да бјежим“

Ове ријечи Риста Лазића остале су дубоко урезане у сјећање његовог млађег брата Жељка. Изговорио их је у тренуцима када су многи напуштали своје домове и спас тражили преко Дрине. Иако је прије рата живио у Њемачкој и имао успјешну фудбалску каријеру, Ристо није желио да напусти родни крај, родитеље и народ са којим је одрастао.

За Меморијални центар Републике Српске о брату и страдању српског народа у Бачићима свједочио је Жељко Лазић, предсједник Предсједништва Борачке организације општине Братунац.

Жељко је рођен 1970. године у засеоку Брана Бачићи код Кравице. Одрастао је у бројној и вриједној породици са браћом Миодрагом и Ристом. Живјело се од пољопривреде, рада и слоге.

„Ми смо стварно много радили. Тако смо били васпитани да нисмо знали рећи – нећу“, присјећа се Жељко.

Браћа су била добри ученици, а Ристо је захваљујући спортском таленту изградио и професионалну фудбалску каријеру у Њемачкој. Миодраг је радио у Новом Саду. Обојица су имала прилику да остану далеко од рата, али су се вратили у завичај када су почели први сукоби.

Прије рата у овом крају живјело се мирно. Људи су се познавали, сарађивали и радили једни са другима. Међутим, како су стизале вијести о нападима на српска села и првим жртвама у Подрињу, постало је јасно да се опасност приближава и Бачићима.

Мјештани су због његове смирености, поштења и ауторитета тражили да Ристо Лазић буде командир Бачићке чете, а он је ту дужност прихватио као обавезу према свом селу и комшијама. Данима је обилазио положаје, организовао страже и бринуо о људима.

„Није спавао три или четири сата дневно“, свједочи Жељко.

Иако је важио за снажног човјека, рат га је дубоко погађао.

„На моменте сам га затицао како плаче.“

Најтеже му је падало страдање народа и чињеница да су се људи нашли у времену у којем су морали да бране голи опстанак.

У Братунац се не зове у Братунац се иде

„Није знао да мрзи. Није био рођен за таква времена.“

Ристо је погинуо у засједи 22. октобра 1992. године. Други брат Миодраг, тешко је рањен. Вијест је стигла до Жељка као најтежи ударац који је могао замислити.

У тренутку када су му саопштили да је Ристо погинуо, није знао ни да ли ће Миодраг преживјети.

„Знам само да су ми рекли да је Миодраг жив, али тешко рањен.“

Смрт брата заувијек је промијенила живот породице Лазић. Ипак, страдања ту нису стала.

Само неколико мјесеци касније, на Божић 1993. године, услиједио је напад на Кравицу и околна села. Жељко се и данас са посебним поносом сјећа своје мајке Невенке.

Када је кренуо на положај, видио је како носи торбу и пушку.

„Каже: „Ја идем са тобом.“

Није могла мирно да чека док су јој синови на линији, а као и многе српске мајке Подриња, и она је била спремна да брани свој дом и породицу.

На породичном имању у Бачићима подигнута је чесма у знак сјећања на Ристу. Жељко и данас ту долази са братом Миодрагом, ратним војним инвалидом, да се присјете човјека којег није одликовала само храброст, већ и доброта.

Комплетно свједочанство Жељка Лазића доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на сљедећем линку.

Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у Средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказује серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата. Свједочанства се објављују свакодневно на дигиталним платформама Меморијалног центра Републике Српске.

Централна комеморација у сјећање на страдање 3.267 Срба Средњег Подриња и Бирча биће одржана у Братунцу 4. јула, уз овогодишњу поруку:

"У БРАТУНАЦ СЕ НЕ ЗОВЕ, У БРАТУНАЦ СЕ ИДЕ"