Прва свједочанства из Требиња: Од Пребиловаца до „Лоре“ – „Скуп је метак за четника“

"Молио сам их за смрт. Молио сам их као Господа Бога да ме убију. Не, кажу, скуп је метак за четника. Говорили су: Ви четници треба да патите", свједочи Мирослав Чучак за Меморијални центар Републике Српске, присјећајући се шест мјесеци проведених у хрватским логорима 1992. године.

Заробљен је у прољеће те године, након чега је прошао кроз логоре Габела, Метковић и Опузен, а потом и сплитску „Лору“, гдје су, како каже, преживљене најтеже тортуре. Посљедња станица његовог заробљеништва био је загребачки логор „Керестинац“.

„Ланцима су ме везали за врат и вукли читав дан, све док са мене нису спале и посљедње крпе. То је сатанизам. Био сам професионални војник, али тако нешто никада не бих учинио ни највећем непријатељу. Никада. Крста ми часнога и Светог Василија Острошког, никада“, говори Чучак.

За њега је сваки дан у заробљеништву био борба за голи живот.

„Сат у логору траје сто година, јер само чекаш смрт. Не знаш да ли ће те убити, заклати ножем или ударити маљем у главу.“

О логору „Лора“ говори као о мјесту на којем људски живот није имао никакву вриједност.

„Лора је била најгори логор на просторима бивше Југославије, у срцу 'цивилизоване Европе'. Логор смрти, црна Лора. Ми смо тамо били само прашина – има те, нема те.“

Судбина породице Чучак обиљежена је страдањем кроз генерације. У јаме код Пребиловаца бачено је 14 чланова породице Чучак, а током Одбрамбено-отаџбинског рата живот је изгубило још седморо његових сродника, са очеве и мајчине стране.

Након шест мјесеци заробљеништва, Мирослав Чучак ослобођен је у размјени 14. августа 1992. године. Послије опоравка није одустао од борбе. Поново је обукао униформу и као припадник Војске Републике Српске остао на ратишту до завршетка рата.