Неопходна помоћ добрих људи: Вук Мали са Мањаче води најтежу битку

Ментално снажан, свјестан и окружен љубављу породице која не одустаје од борбе за његов живот, шеснаестогодишњи Вук Мали са Мањаче већ годинама води најтежу битку коју једно дијете може водити. Иако је рођен као здрав, подмукла и ријетка болест постепено му је одузела покрет, а потом и могућност самосталног дисања.

Породици Мали данас је неопходна помоћ добрих људи како би обезбиједила медицински материјал, посебну исхрану, и покрила високе трошкове кућног лијечења и његе. Вуков отац Жељко Мали рекао је за "Глас Српске" да ништа у трудноћи ни првим годинама живота није указивало на болест.

- Вук се развијао без икаквих потешкоћа, али смо око друге године примијетили да има "гегав" ход и био је нестабилан. Након прегледа у Институту "Др Мирослав Зотовић" саопштили су нам да Вук треба хитно у УКЦ Републике Српске и убрзо након тога креће наша голгота - каже Жељко.

Слали су их Бањалуке у Београд и тако у круг, али дијагноза није потврђена.

- Како је вријеме одмицало, Вуково стање се погоршавало и са непуних десет година завршио је у инвалидским колицима - присјетио се Вуков отац.

Породица је одлучила да сама потражи помоћ у иностранству.

- Свуда је писало "под сумњом". Без тачне дијагнозе нисмо могли почети да тражимо лијек. У дјечијој клиници у Атини смо провели четири мјесеца, гдје је нажалост потврђена Дишенова мишићна дистрофија. Од тада трагамо за лијеком, за који знамо да је у завршној фази истраживања у Сједињеним Америчким Државама, а помиње се и Италија - навео је Жељко Мали.

До званичне доступности лијека једина нада су терапије матичним ћелијама у Турској.

- Циљ нам је да му олакшамо и продужимо живот, да му се бар дијелом врати мишићна маса и да, ако је могуће, буде скинут са апарата за дисање - каже оптимистично Жељко.

Вук је данас потпуно непокретан, без функције у рукама и ногама.

- Не може ни главу да окрене, али може да говори и да трепне. Дише помоћу респиратора, а храни се путем гастростоме - навео је он.

Школу је похађао до седмог разреда у ОШ "Милан Ракић" у Карановцу.

- Ишао је на наставу као и сва друга дјеца. Ментално је очуван и веома паметан. Када су му плућа отказала, носио је маску за дисање, због чега није могао ни да прича. Тада је ослобођен наставе - објаснио је Жељко.

Вукови родитељи су незапослени. Ноћу отац бди над сином, а дању мајка.

- Супруга је радила у творници обуће и добила отказ. Уз Вука, брине и о двоје млађе дјеце Стефану и Јани. Понекад нешто приватно урадим да бих нам барем неке трошкове покрио - испричао је Жељко Мали.

Додаје да су малишани нераздвојни од свог старијег брата.

- Шта год Вуку треба, Стефан трчи и виче: "Мама дођи, помјери Вукову руку" и слично, уз њега су константно. Стефан је сада први разред основне школе у Хан Колима, а Јана на јесен креће у школу - казао је он.

Породицу су додатно погодиле и природне непогоде, када им је прошле зиме током обилних сњежних падавина оштећена кућа.

- Сами смо зидали, правили кров, поправљали колико смо могли, али нисмо успјели све завршити. Фасада нам је пријеко потребна, јер је Мањача хладна и непредвидљива, али потребна нам је и нова пећ. Много би нам значило када би нам неко помогао, бар неким попустом - изјавио је Жељко Мали.

Недавно су их посјетили из Градске управе, како каже, са мајсторима који су узели мјере куће за фасаду. Породица Мали свака подршка је добродошла, јер има много задужења, поготово након Вуковог боравка у Грчкој.

- Супруга и ја смо се задужили "и код Бога и код народа". Подигли смо кредите. Све смо распродали, спаковали ствари у двије торбе и са неких 40.000 евра кренули на пут. Када смо се вратили из Грчке, "пас нас није имао за шта ујести", јер је све било прескупо - казао је Жељко.

Свакодневно троше велике количине медицинског материјала.

- Све мора бити стерилно. Дневно му 15 до 20 пута улазимо у плућа сондом. Три пута је реанимиран, а једном је без свијести био 40 минута - каже Жељко.

Најтеже су, признаје, Вукове ријечи.

- Често ме пита: "Тата, зашто се мени ово дешава? Шта сам Богу згријешио?". Кад год кренемо у болницу, он ми каже: "Не дај, тата, само да ти ја умрем", а ја му одговарам: "Нећеш, сине, не да тебе тата никоме". Јако је тешко са дјететом разговарати о томе, али човјек мора бити јак - присјетио се он.

Упркос свему породица Мали не губи наду.

- Из тунела када се излази, увијек се негдје сунце назире - поручио је храбри отац.

КАКО ПОМОЋИ

Путем хуманитарног броја 1414 сви који желе могу донирати једну марку до краја јануара и на тај начин дати свој допринос у борби за живот храброг дјечака Вука Малог.
Помоћ је могуће упути и на рачун мајке Бојане Мали и то: 5520221726965839, Adiko Bank.