Дан примирја у Првом свјетском рату: Зашто српски народ на реверу носи Наталијину рамонду

Уочи и на Дан примирја у Првом свјетском рату, који се обиљежава данас, 11. новембра, Срби традиционално на реверу носе Наталијину рамонду, цвијет феникс који представља симбол страдања, али и несаломивости и васкрснућа српског народа у Великом рату.

Амблем Дана примирја представља визуелну комбинацију цвијета Наталијине рамонде и ленте Албанске споменице, одликовања које је додјељивано српским војницима за изузетну храброст током ратних страдања.

Идејни концепт овог симбола, који се у Србији користи од 2013. године, након што је празник уведен 2012. године, осмислили су тадашњи директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић и амбасадор у Бразилу Александар Ристић.

Наталијина рамонда изабрана је као симбол трагичне судбине Србије, која је у Првом свјетском рату изгубила 1,24 милиона становника, односно 28 одсто укупног становништва, према попису из 1914. године. Ипак, Србија је из исцрпљујућег сукоба изашла као побједница и поново се уздигла.

Биљка Наталијина рамонда специфична је по свом јединственом биолошком механизму.

Припада породици Геснериацеае, висока је око 10 центиметара, има љубичасте цвјетове и тамнозелено лишће, а цвјета од априла до јуна.

Планирана искључења струје у Бањалуци за сриједу: Ово су улице и насеља

У сушним периодима рамонда се потпуно осуши и смежура до те мјере да дјелује беживотно. Међутим, чим добије минималну количину воде, њене ћелије се рехидрирају, поново успостављају нормалну физиолошку активност и биљка поново озелени.

Ову необичну појаву први је примијетио ботаничар Павел Черњавски, када је случајно просуо воду по старом хербаријуму.

Сам цвијет је 1882. године у Јелашничкој клисури код Ниша открио познати ботаничар и дворски љекар краља Милана Обреновића Сава Петровић.

Планирао је да нову врсту назове нишка рамонда, али је назив промијенио у част краљице Наталије Обреновић.

Данас ова ријетка врста у Србији расте углавном у источним дијеловима земље, као и на планини Ниџе и њеном највишем врху Кајмакчалану, који је био поприште велике битке у Великом рату.

Због своје ријеткости, станишта Наталијине рамонде законски су заштићена и обухватају Парк природе „Сићевачка клисура“, специјалне резервате природе „Јелашничка клисура“ и „Сува планина“, као и Национални парк „Шар-планина“.

Изван граница Србије ова биљка може се пронаћи и у Сјеверној Македонији, сјеверној Грчкој, Албанији, Црној Гори и на сјеверозападу Бугарске.

Поред српског обиљежја, и поједине земље у свијету користе сопствене симболе сјећања на Дан примирја.

Тако се у Великој Британији у периоду пред Дан сјећања, како се такође назива Дан примирја, готово цијело становништво, а посебно државни званичници, службеници, медијски радници и друге категорије грађана, на реверима носи стилизовани цвијет булке.

Црвено-црни цвијет дивљег мака, који је, према поезији и предању, први након рата никао на пољима Фландрије, гдје су страдали милиони војника, дијели се и страним учесницима комеморација на војним гробљима.

У Русији се на сличан начин обиљежава Дан побједе у Другом свјетском рату. Том приликом волонтери, по правилу млади, на улицама градова дијеле наранџасто-црне траке, познате као Георгијевска лента, у бојама Ордена Светог Ђорђа.

Дан примирја у Првом свјетском рату обиљежава се у знак сјећања на 11. новембар 1918. године, када је у специјалном вагону у шуми код француског градића Компјења потписано примирје којим је окончан четворогодишњи Велики рат, најразорнији оружани сукоб који је свијет до тада видио.