35 година од погибије Милана Тепића и Стојадина Мирковића: "Једном људи дају ријеч"

Прије тачно 35 година, 29. септембра 1991. године, мајор Милан Тепић, старјешина Југословенске народне армије (ЈНА), погинуо је у Беденику код Бјеловара, након што је активирао експлозив у складишту војне опреме и муниције „Барутана“, не желећи да оно падне у руке припадника Збора народне гарде (ЗНГ).

Тог дана вођене су борбе за касарну „Божидар Аџија“ у Бјеловару и друге војне објекте у околини, који су претходно били под блокадом.

Мајор Тепић, који је у тренутку погибије имао 34 године, остао је упамћен по одлуци да не преда складиште које му је било повјерено на чување. Заједно с њим погинуо је и деветнаестогодишњи војник Стојадин Мирковић.

Режим Фрање Туђмана, опредијељен да отцијепи Хрватску од Југославије, пошто је организовао и наоружао припаднике ХДЗ и сличне екстремисте у паравојне формације, широм те републике организовао је блокаде објеката ЈНА, којима је било прекинуто снабдијевање, вода и електрична енергија, уз организовани притисак на припаднике војске, посебно старјешине и резервисте и њихове породице.

Терору су, такође, масовно били изложени српски цивили, који су малтретирани, отпуштани са посла, избацивани из станова, па и убијани.

Услиједили су оружани напади на касарне.

Припадници Збора народне гарде Хрватске започели су 29. септембра 1991. године општи напад на војне објекте ЈНА у гарнизону Бјеловар, који су већ око двије седмице били под блокадом.

Под блокадом се налазила касарна „Божидар Аџија“, као и војни објекти у околини Бјеловара. Посебан значај имало је складиште „Барутана“ у шуми у Беденику, гдје су се налазиле велике количине војне опреме, наоружања, муниције и експлозивних средстава.

У објектима ЈНА ситуација је била веома сложена. Пристизала су различита наређења виших команди, док су истовремено биљежена дезертерства војника и старјешина.

Општи напад на касарну „Божидар Аџија“ у Бјеловару започео је ујутро 29. септембра.

Борбе су трајале током дана, након чега је командант 265. механизоване бригаде ЈНА, пуковник Рајко Ковачевић, наредио обуставу даље одбране, одлагање оружја и предају војника и старјешина.

Према подацима Документационо-информационог центра „Веритас“, након уласка хрватских снага у касарну издвојена су тројица официра ЈНА – пуковник Рајко Ковачевић, потпуковник Миљко Васић и капетан прве класе Драгиша Јовановић – који су потом убијени.

За овај злочин нико није одговарао. Вођен је поступак против тадашњег предсједника Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимића. Жупанијски суд у Ријеци га је 2019. године ослободио оптужбе, а Врховни суд Хрватске је у септембру 2023. године потврдио ослобађајућу пресуду.

Хрватски судови су, између осталог, прихватили налазе вјештака према којима су тројица официра страдала од експлозивних повреда, док су свједоци из редова ЈНА тврдили да су официри издвојени из строја прије него што су се чули пуцњи.

Током борбе за одбрану касарне погинуло је 14 војника ЈНА, а око 30 рањено.

Заробљено је укупно 60 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и 365 војника. Већина је, након тортуре у логорима у Бјеловару, размијењена 9. новембра 1991. на мосту између Славонског и Босанског Шамца.

Шесторица заробљених резервиста ЈНА са подручја Бјеловара – Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и Милорад Ђорђевић – издвојена су и затворена у полицијску станицу.

Према „Веритасу“, четири дана касније одвела су их униформисана лица са фантомкама и стријељала у шуми Чесма, недалеко од Малог Коренова.

Стријељање је преживио цивил Саво Ковач из Бјеловара.

Старији водник Ранко Стевановић, командир страже у Беденику, такође је убијен након предаје, наводи „Веритас“.

Крајем септембра 1991. године на дужности у Беденику налазио се мајор Милан Тепић. Уочи напада објекат у Беденику обезбјеђивало је, поред мајора Тепића, десетак војника са једним потпоручником.

Суочен са нападом и одлучан да војни материјал и опрему не препусти противничким снагама, Тепић је војницима под својом командом наредио да се повуку на безбједне положаје.

Потом је око 10.40 часова активирао експлозив и дигао у ваздух дио складишта, жртвујући и сопствени живот.

Према подацима наведеним у изворима, у складишту су се налазиле велике количине противтенковске муниције, мина и других експлозивних средстава, распоређених у више објеката.

У експлозији је, поред Тепића, погинуло и 11 припадника хрватских снага.

С Тепићем је страдао и војник Стојадин Мирковић, који је одбио наређење да напусти положај.

Милан Тепић рођен је у јануару 1957. године у Комленцу код Козарске Дубице.

Основно и средњошколско образовање стекао је у Комленцу и Козарској Дубици, а једно вријеме био је и војни стипендиста.

Војнотехничку академију почео је да похађа у Загребу 1975. године. На служби је био у Славонској Пожеги, а од 1986. године у механизованој бригади гарнизона у Вараждину.

У децембру 1990. године ванредно је унапријеђен у чин мајора.

У Бјеловар је прекомандован у мају 1991. године, гдје је био у саставу 265. моторизоване бригаде ЈНА. Једна од његових редовних обавеза било је обезбјеђивање складишта „Барутана“ у оближњем Беденику.

Тако се догодило да се крајем септембра 1991. године, када су почеле борбе за војне објекте у Бјеловару, управо Тепић налазио на дужности у складишту.

Предсједништво СФРЈ је 19. новембра 1991. године постхумно одликовало мајора Милана Тепића Орденом народног хероја, чиме је постао посљедњи носилац овог звања.

Тепић је у посљедњем писму оставио ријечи које се и данас често наводе приликом обиљежавања годишњице његове погибије:

„Једном људи дају ријеч – она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.“

Његово име данас носе улице у више градова Србије и Републике Српске, а по њему је названа и касарна Војске Србије у Јакову код Сурчина.

Споменик Милану Тепићу откривен је у септембру 2017. године у Београду, на Дедињу.

У његовом родном Комленцу код Козарске Дубице сваке године обиљежава се годишњица погибије.

Војник Стојадин Мирковић постхумно је 1999. године одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбједности првог степена.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве постхумно га је одликовао и Орденом Светог Саве трећег степена за „врлински живот, пожртвованост и посвједочену љубав према Богу и ближњем свом“.

Његови посмртни остаци сахрањени су у јулу 1995. године у родном крају код Ваљева, гдје му је 2013. године откривена спомен-биста.

Град Ваљево постхумно му је додијелио и највеће градско признање – „Септембарску повељу“, а једна улица у Ваљеву носи његово име.

У Козарској Дубици биће обиљежено 35 година од погибије народног хероја мајора Милана Тепића.

Парастос је планиран у 10.00 часова на гробљу у Комленцу, док ће у 11.00 часова бити одржан умјетнички програм у Парку народних хероја у Козарској Дубици, код бисте мајора Тепића.

Даном сјећања на погибију мајора Милана Тепића у Козарској Дубици биће завршен програм обиљежавања „Септембарских дана одбране од хрватске агресије 1995. године“.