(ВИДЕО) На данашњи дан Тесла сахрањен уз звуке "Тамо далеко"

Можда многи не знају да је на данашњи дан, прије 83 године, у Њујорку на вјечни починак, по његовој жељи, испраћен свјетски геније из Смиљана – Никола Тесла. За присјећање на тај дан почећу са текстом једног анонимног исељеника из Чикага, који пише:

„Њујорк, 7. јануар 1943. године. Свијет је у пламену Другог свјетског рата, а менхетнски небодери парају оловно сиво небо. Док су тог дана, хиљадама километара далеко, у поробљеној Европи, и они ријетки срећни Срби ломили чесницу и тихо, у страху, поздрављали једни друге са ‘Мир Божији, Христос се роди’, један старац је завршавао своје земаљско путовање. Никола Тесла није дочекао свој посљедњи Божић окружен породицом и топлином бадњака. Дочекао га је – и испратио – у соби 3327 хотела ‘Њујоркер’. Сам.

Има неке дубоке, готово библијске тежине у том датуму. Син православног свештеника Милутина из Смиљана, крајишко дијете које је одрасло уз мирис тамјана и звук личких црквених звона, напустио је овај свијет баш на најрадоснији хришћански празник. На вратима његовог апартмана стајао је знак ‘До not disturb’ (Не узнемиравај). Али, док је срце 86-годишњег научника полако престајало да куца, његов ум се коначно смирио. Умро је у сну, тихо, баш онако како је и живио посљедњих година – повучено и достојанствено.“

Иако је умро у самоћи тог 7. јануара 1943. године у хотелској соби, док је његова отаџбина била у вихору рата, свијет није остао нијем на ту вијест. Три дана касније, 10. јануара 1943. године, Њујорк се опростио од свог почасног грађанина на начин који се и тада и данас препричава. Церемонија је била директно преношена радио-таласима.

Теслин ковчег у катедрали Светог Јована Богослова био је прекривен америчком и српском заставом. Бројне угледне званице, али и обични људи, дошли су да се опросте од свјетског генија. Прво је бискуп Менинг одржао опијело на енглеском језику, а затим је, у име Српске православне цркве, опијело на српском језику одржао протојереј-ставрофор Душан Шкулетић, старјешина храма Светог Саве.

Градоначелник Њујорка, легендарни Фјорело Ла Гвардија, стао је пред микрофон радија WNYC. Дрхтавим гласом прочитао је ријечи које је написао словеначки писац Луј Адамич:

„Никола Тесла је мртав. Умро је у сиромаштву, али је био један од најкориснијих и најуспјешнијих људи који су икада живјели… Тесла није марио за новац. Све што је радио, радио је за људски род.“

Али, можда јаче од било које ријечи, тог 10. јануара одјекнула је музика – и то по жељи самог Тесле. У студију је стајао Теслин пријатељ, хрватски виолиниста Златко Балоковић. Након Шубертове „Аве Марија“, Балоковић је гудалом дотакао жице и засвирао мелодију која пара душу свакоме ко зна шта значи чежња за завичајем – „Тамо далеко“.

Замислите ту сцену: Њујорк слуша српску пјесму о Крфу и Плавој гробници, док се опрашта од човјека који је освијетлио тај исти град. То није био обичан говор над одром, већ опијело које је путовало етером, баш онако како је Тесла замишљао да ће енергија путовати свијетом. Био је то тренутак када су се наука, умјетност и родољубље слили у једно.

Њујорк је слушао, по Теслиној жељи, стихове:

„Тамо далеко, далеко од мора,

тамо је село моје, тамо је Србија.“

Тесла је званично сахрањен два дана касније, 12. јануара, на гробљу Фернклиф у Ардслеју, пред више од 2.000 људи. Но, она истинска сахрана – она духовна – десила се тог Божића у самоћи собе 3327, на 33. спрату, и потом на таласима радија.

Некад, када на Божић упалите свјетло у свом дому да бисте видјели лица својих најмилијих, сјетите се Николе. Сјетите се да је та сијалица упаљена захваљујући човјеку који је умро у мраку, да бисмо ми живјели у свјетлу.

Зато и ми данас, и бројне генерације послије нас, треба на Божић или тог 12. јануара да се сјете дјечака из Смиљана који је успио да у Америци досегне свјетску славу, остварујући своје дјечачке снове. Толико смо му бар дужни.

Нека му је вјечна слава и хвала!