Од навијачке трибине до Божијег загрљаја: Аутор романа "Деца светаца" за Провјерено.инфо

„Бог није дошао да ме казни, већ да ме прихвати“ - реченица је која најбоље описује животни преображај Марка Живковића, аутора аутобиографског романа „Деца светаца“.

У интервјуу за Провјерено.инфо говори о тренутку када се, суочен са сопственим гријесима и самоћом, окренуо вјери, али и о снази покајања, вези са прецима, изгубљеној младости на трибини и поруци наде коју жели да остави читаоцима.

Шта је био пресудан догађај или инспирација који вас је подстакла да напишете роман „Деца светаца” и да овакве теме преточите у књижевно дјело?

Пресудан догађај који ме је подстакао да напишем књигу „Деца Светаца“ био је тај када је Бог све срушио у мени, а и око мене. Скинуо ми је ту мрену са очију и сусрео ме је са самим собом. То је тај тренутак када особа остаје сама, као неки вид изолације, суочавајући се са сопственим гресима из прошлости. Такав сусрет уопште није био пријатан, барем не за мене. Та тишина је избацивала из мене све моје прљавштине и, као клинац који се сусрео са свим тим спознајама, мислио сам да ме Бог кажњава за сва моја недела и да ме ни Он не воли, као што ме свет није волео нити разумео. Е, баш ту, у сопственој самоћи, десило се право чудо.

Сабијен у четири зида моје собе, исплакао сам горке сузе и упутио молитве, али из срца...

Ништа нисам очекивао, и тада сам спознао Бога и Његову неизмерну љубав.

Цитираћу:

„Ја нисам дошао да те казним. Прво сам те, кроз све ситуације, склонио са улице, онда сам створио околности да видиш и чујеш себе и којим путем си кренуо. Чуо сам твоје молитве из срца. Нико те није разумео, ја те разумем и прихватам.“

Од тог тренутка први пут у животу осетио сам шта је права љубав. Та Божанска – Светитељска.

Поменули сте шта ме је инспирисало да напишем књигу. Мислим да није била у питању инспирација, већ чврста Божија интервенција, јер ја нисам ни знао да имам тај књижевни дар. Бог је то открио у мени, али прво, да би настала оваква књига, која је заиста помогла многим људима, морао сам да се очистим и помогнем самом себи. Тек након тога настала је књига „Деца Светаца“.

Цитираћу Светог Серафима Саровског: „Спаси себе и хиљаде ће се спасити око тебе.“ Да бисмо могли да помажемо другима, морамо прво помоћи себи. Књига „Деца Светаца“ је моја жртва Богуи моје искупљење.

У вашем роману посебан акценат је стављен на унутрашње борбе и суочавање са сопственим гријеховима. Колико су она одраз савременог човјека и како се одупријети? Можемо ли?

Окренимо се и погледајмо свет око нас. Све што носимо у себи, пре или касније излази на површину, утиче на наше животе и на наше окружење. Како да нам буде добро када ми сами са собом нисмо добро?

Некако смо навикли да кроз живот идемо борећи се. Као да нам је борба постала природно стање, а можда нам је тако понекад и лакше. Али, има ли заиста победника у тим борбама?

Нико да застане, да се умири и суочи са самим собом. А управо ту човек треба да покаже своју храброст и величину. Није храброст само издржати све што живот стави пред нас. Храброст је погледати у себе, препознати сопствене слабости и имати снаге да се са њима суочимо. Слободна воља која нам је дата, очигледно је била превелик залогај за све нас.

Темељ мојих молитви је: „Води ме Ти, Господе, јер ја очигледно не умем сам себе.“ И заиста, све се може. Упадање у очај је страшна и непотребна ствар. Не постоји ситуација из које не треба тражити излаз, нити терет који морамо носити без наде. Из свега постоји излаз. Само се окрените ка Богу.

Често наглашавате важност везе са прецима и традицијом. На који начин се данас, у времену отуђености и убрзаног развоја технологије, може сачувати тај дубоки ослонац на сопствене коријене? Да ли је то наш непресушни извор?

Тако је. Наши преци су веома важни за наш животни пут. Повезивање са прецима и осећај њихове подршке једна су од кључних ствари за наш напредак и бољи живот. У Христу нема мртвих. Сви су подједнако важни.

Да ли сте се икада запитали ко су били ваши преци, одакле су дошли, како су изгледали, како су живели и одакле потиче ваше презиме?

Постављањем тих, наизглед, једноставних питања улази се у један озбиљан духовни рад на себи, јер сви наши преци живе дубоко у нама и чекају да их откријемо у себи. А самим тим, открићемо и свој успавани генетски и наследни потенцијал.

Зашто сам се уопште родио? Зашто постојим? Који је мој духовни пут и задатак?

Мислим да је предуслов за срећан живот проналажење сопственог духовног и материјалног пута.

То је моје мишљење. Ако смо повезани са својим прецима и традицијом, проналажење личног животног пута постаје много лакше.

Шта је то што појединца привлачи трибини? Да ли је то само потреба за пражњењем енергије или потрага за припадношћу, идентититетом и заједништвом које може имати и конструктивну улогу?

Ово питање је уско повезано са претходним.

Човек, поготово млада особа, када нема чврсте темеље и када се осећа као тиква без корена, крене да лута. У тој потрази за самим собом почиње да тражи ослонац, некога ко ће га прихватити и разумети. Навијачка трибина једно је од тих саборних места на којима се окупљају сви ти људи.

Нажалост, ја у свему томе не видим никакву конструктивну улогу. Говорим из личног искуства.

Ја сам лично своју енергију трошио узалуд. За кога? За шта? За неки клуб, за неке људе који ме чак и не познају.

У једном тренутку запитао сам се: коме сам ја то служио и коме сам оставио велики део себе?

Требало би сви да се запитамо да ли је вредно да због фудбала или кошарке изгубимо себе и уништимо сопствене животе.

Шта смо заправо добили свим тим давањем себе на трибини? Младост смо оставили тамо, а када се све то заврши, питамо се одакле нам анксиозност, депресија и остали проблеми.

Можда је дошло време да се запитамо колико смо себе дали нечему што нам није могло узвратити ни делић онога што смо уложили. Јер није проблем волети клуб, бити део навијачке заједнице и припадати некоме. Проблем настаје онда када у свему томе изгубимо себе, свој пут и оно што је заиста важно у животу.

У свијету који је често пун неизвјесности и безнађа, шта је оно што књига „Деца светаца“ може да понуди као кључну поруку наде за читаоце када затворе књигу?

Кључна порука је да, ма колико се понекад тако осећали, нисмо сами. Увек су ту Бог и светитељи, који једва чекају да им се обратимо.

Човек, ма колико да је залутао, може да се промени кроз искрену веру у Бога и суочавање са самим собом. Сопствена спознаја греха, покајање, тражење опроштаја, пост и молитва откључаће врата за која нисте ни знали да постоје.

Са Богом је заиста све могуће.

Причам вам ово из сопственог искуства.

Какви су Ваши наредни планови када је у питању књижевност? Да ли већ радите на новом дјелу?

Па, знате како кажу: ја планирам, а Бог се смеје.

Поред књиге „Деца Светаца“, завршена је и друга књига, под називом „Деца Светаца – кроз искушења и подвиге“.

Много тога сазрева у мени, а у међувремену су се догодиле и неке нове ствари. Живот поново пише своје странице, често другачије од оних које сам сам замислио. Зато, ако буде по Божјем плану, можда настане и трећи део.

Нећу ништа унапред да обећавам. Нека време покаже, а Бог одреди.

Видећемо ускоро.