Glas Avdića je glas službe

Tokom postupka protiv predsjednika Republike Srpske Milorada Dodika i v.d. direktora „Službenog glasnika“ Miloša Lukića čulo se mnogo argumenata i stavova o prirodi i suštini samog postupka pred Sudom BiH. I skoro da ne postoji neki koji nije saglasan da je taj postupak politički. To je rekao i novinar Avdo Avdić u svom autorskom tekstu „Murphyev zak(l)on: Optužnica protiv Milorada Dodika je politički motivisana, ali osuđujuća presuda je jedina zakonita mogućnost!“.

Ali, ovdje je važno i ko je osoba koja nešto poručuje. Jer da biste shvatili neku poruku, morate biti vrlo oprezni po pitanju samog autora. A ko poznaje rad kolege Avde Avdića, dobro zna da on nikada neće napisati nešto bez određene pozadine ili s određenom namjerom – bilo protiv političkih oponenata SDA ili protiv srpskih političara.

A tako je i sada. Teško je povjerovati da je Avdić doživio takvo prosvjetljenje, da bi pribjegao strogoj objektivnosti i „ogolio istinu“ o postupku protiv Dodika.

Tako i u ovom autorskom tekstu, iako je naizgled Avdo došao „k poznaniju prava“, sam naslov teksta je kontradiktoran. Naime, on u prvom dijelu priznaje političku pozadinu optužnice, ali smatra da je „jedina zakonita stvar“ da osumnjičeni budu osuđeni. Samo u Avdićevim teoretskim vratolomijama je moguće da određeni postupak u samoj svojoj suštini, dakle u biću, bude politički kompromitovan, a da na svom kraju bude potpuno zakonito legalan. Pa ako je tako, zašto je uopšte nekome važno ako autor priznaje da je postupak politički kompromitovan?

Drugim riječima, Avdićeva teorema je apsolutna suština onoga što u Bosni i Hercegovini rade strane države kroz ili preko visokog predstavnika. Sve ono što nije normalno u drugim državama, u BiH se dešava. I priznaćemo da u svojoj osnovi to nije normalno, ali nećemo raditi na tome da tu nenormalnost ispravimo. Mi ćemo je ozakoniti. Jer kada se nenormalno stavi u okvire zakona, po Avdićevoj, ali i sarajevskoj logici, onda više nije nenormalno.

Zapravo, sva Avdićeva filozofija svodi se na dvije stvari. Prva, apsolutno legalizovanje i priznavanje Kristijana Šmita kao visokog predstavnika, iako i sam autor priznaje da je on bio produžena ruka bivšeg američkog ambasadora Majkla Marfija. Ali njemu to nije važno. Vodi se logikom „Ok, bio je njegova produžena ruka, ali šta je urađeno – urađeno je. On je visoki predstavnik“. 

„Važećim zakonima je propisano da onaj ko ne poštuje odluke visokog predstavnika čini krivično djelo. Milorad Dodik nije poštovao odluke visokog predstavnika. Dakle, počinio je krivično djelo propisano zakonom”, kaže Avdić. Ali (veoma svjesno i suštinski ključno) propušta da kaže da taj i takav zakon nisu donijeli zakonodavni organi BiH, nego “visoki predstavnik”.

On nema ništa protiv da pojedinac nameće zakone. Za njega je Šmit visoki predstavnik i njegove odluke su Sveto pismo ili Kuran. A sva odbrana Dodika i Lukića svodila se na to da Šmit kao pojedinac nije imao pravo da nameće zakon, jer nije izabran u skladu sa Aneksom X Dejtonskog mirovnog sporazuma i nije imenovan uz saglasnost Savjeta bezbjednosti UN. I Tužilaštvo nije dokazalo suprotno.

Druga stvar je da Dodik, ali i svaki drugi predstavnik, mora poštovati takve odluke. Tačnije, svako ko ne poštuje odluke koje su političke mora da odgovara pred zakonom.

Dalje Avdić navodi: “Politički motivirani procesi ne počinju u Sudu. Oni počinju u Tužilaštvu BiH. Sud BiH ne može ulaziti u motive tužioca. Sud cijeni dokaze i procesne radnje”. I ovo je samo djelimično tačno. Sud BiH mogao je da odbije optužnicu Tužilaštva BiH, i baš da se pozove na političku motivisanost i pristrasnost tužioca.

Na kraju, licemjerno se Avdić pita “kada će ova država postati normalna?". Iako je dao odgovor u nastavku, ali potpuno jednostran i pozicioniran iz ugla bošnjačke politike. Jer njemu su državni interesi samo interesi bošnjačkog naroda. A upravo suprotno – ova država će postati normalna onog trenutka kada se počne uvažavati stav svakog naroda i ustavno ustrojstvo predviđeno Dejtonskim sporazumom.

A za početak, dobri Avdo, trebalo bi da zakone donose izabrani predstavnici, a ne pojedinci. I da sudovi ne legalizuju političke procese. Odnosno da ono što je politički kroz skaradnu praksu ne pretvaraju u zakonski.

Suma sumarum – nije Avdić pisao komentar što je objektivan i što brine za pravdu, nego naprotiv da bi izvršio pritisak da sutkinja Uzunović ni ne smije pomisliti da je bilo kakav scenario sem osuđujuće presude moguć. Jer Avdo nikad ne piše u svoje ime, nego u ime obavještajnih/ratnih bošnjačkih struktura. Čiji je Uzunovićka član.

“I zato Milorad Dodik mora biti osuđen”, kako Avdo Avdić reče u posljednjoj rečenici.