У Лакташе стигао заслужени позив: Ново име на списку репрезентације Србије

Позвао ме је спортски директор клуба и рекао „Чеситам, на списку си за репрезентацију“, испричао је Страхиња Гавриловић, кошаркаш Игокее, за Спутњик, који је на овај начин сазнао је да је добио позив од селектора Душана Алимпијевића за предстојећи меч са Турском у оквиру квалификација за Свјетско првенство.

Страхиња Гавриловић, српски кошаркаш који тренутно наступа за Игокеу, могао је током каријере да се похвали невјероватним рекордом, савјетима и подршком Николе Вучевића, приликама у великим клубовима попут Партизана, али сада на тај списак може да дода и звање (сениорског) репрезентативца.

Гавриловић током ове сезоне биљежи сјајне партије у Игокеи, а то није промакло будном оку селектора Душана Алимпијевића који је Страхињино име ставио на шири списак.

„Некако је све било неочекивано, сезона траје, играмо три такмичења, немаш времена да мислиш о нечему другом, него само да играш и побјеђујеш. Један дан ме је позвао спортски директор клуб и рекао 'Честитам. стигао је списак за репрезентацију и ти си на списку'. То је први пут да се налазим на списку за сениорску репрезентацију, велика част и привилегија. Наравно, био сам баш срећан у том тренутку“, пренио је Гавриловић прве утиске Спутњику.

За селектора је имао само лијепе ријечи.

„Стварно само ријечи хвале имам за селектора. То колико је професионално приступио улози искусио сам прије мјесец дана када су ме звали из савеза кондициони тренери да провјере стање и шта је све потребно. Самим тим показује професионалност, његова енергија у току вођења, резултати на завидном нивоу, доживљава сваки тренутак, такође резултати све показују“, истакао је Страхиња.

Ове сезоне српски кошаркаш просјечно је биљежио 14,9 поена, 4,3 скока и једну асистенцију, а неке од најбољих партија одиграо је против Партизана чији је некада дрес носио.

„Истина, страствени сам навијач Партизана, и дан данас их пратим, и даље навијам за што бољи пласман Партизана у Евролиги. Стицајем околности се десило да против њих буду добре партије. Не гледам против кога играм, трудим се да се покажем у што бољем свијетлу, али ето то се десило против Партизана“, рекао је Гавриловић.

У Игокеи је један од најважнијих шрафова екипе, нарочито када гледамо поентерски учинак.

„Трудим се да стекнем самопоуздање из агресивније игре, све остало је награда. Никад нисам јурио поене нити да будем први поентер, али то је дошло само од себе“, истакао је српски кошаркаш.

Страхињина прича почела је на колеџу, али не онаквом каква је та установа данас.

„У тренутку када сам ишао на колеџ није толико било актуелно. Још сам био у Радничком играли су АБА лигу, хтио сам да спојим и образовање и кошарку, нисам био дефинисан па сам хтио да искористим сваку шансу. Видео сам то као добру прилику због локације, Лос Анђелес, доста играча је са тог колеџа отишло у НБА. Афирмисао сам се као човјек за те четири године, не само као играч. Тиме сам лупио још једну рецку на листи жеља. У то вријеме колеџ је био само кошарка, не новац. Данас се на колеџу заради колико у Европи неко не заради за цијелу каријеру“, рекао је Гавриловић.

У Лос Анђелесу имао је посебно инспиративно друштво.

„Много ми је помогао Никола Вучевић, био је на истом колеџу. Годину дана прије мог доласка отишао је у НБА. Повремено је долазио када је био у прилици и то ми је заиста много значило као подршка“, открио је српски кошаркаш.

Шаренолику каријеру пратили су и шаренолики тренуци, од лијепих до оних тежих. Све их је Гавриловић изнио најбоље што је могао, а одлуке које је доносио некако су увијек испостављале као исправне.

„Послије Америке дошао сам у Динамик код Муте Николића, то ми је била најбоља опција како бих се разиграо. Послије је услиједио Партизан. Био сам млад, доста играча у ротацији, промјенама тренера нисам добијао шансе, али не бих мијењао тај период јер сам доста научио. Услиједио је одлазак у Шпанију, Бреоган и Мурсија, тада се десила корона и то је био најтежи период. У том тренутку многи играчи нису имали клуб, сам у Шпанији, путовања лимитирана, полицијски час, само тренираш идеш кући и то је свакодневница“, прича Страхиња.