Прича о дјечаку из Бањалуке Урошу и Едину Џеки добила неочекиван наставак

Међутим, док већи дио јавности слави дјечији сан који је добио најљепши епилог, породица Прерадовић пролази кроз невиђени притисак.

Урошева мајка Маја и отац Небојша испричали су за "Српскаинфо" шта се дешава када се камере угасе, од здравственог колапса и инфузије због токсичних коментара, до дјечака који на улици даје прве аутограме и сања да у постане фудбалер и буде шпиц.

Све је почело потпуно безазлено, у школској клупи. Након што је Урош тешко поднио вијест о Џекином опроштају од репрезентативног дреса, догађај који је, према ријечима мајке, малишан дословно преплакао, на часу вјеронауке добио је задатак да нацрта особу док се моли.

Инспирисан емоцијама и љубављу према свом фудбалском идолу, седмогодишњак је нацртао управо Џеку у репрезентативном дресу. На цртежу је приказан капитен "Змајева" како се крсти, а Урошева дјечија логика и мотив били су потпуно чисти, нацртао је Џеку како се моли да би одиграо бар још једну утакмицу за репрезентацију БиХ, јер није могао да прихвати чињеницу да га више неће гледати на терену.

Када је мајка Маја фотографију цртежа подијелила на мрежама као симпатичну анегдоту, прича се проширила неслућеном брзином. Убрзо се огласио и сам Џеко путем видео-поруке, што је Уроша оставило без текста, а планиран је и одлазак на утакмицу у Зеницу гдје би дјечак за рођендан требало и лично да упозна свог идола.

Мајчин колапс

"Није важно како се ко моли. Важно је да се молимо за добро, да волимо и да поштујемо једни друге", поручила је Урошева мајка, оно чему учи својих четворо дјеце.

Ипак, огромна и нагла медијска пажња, какву нико није очекивао, донијела је и своју тамну страну, која је на мајку Мају оставила озбиљне здравствене посљедице.

"Мој први циљ није био уопште да дођем ни до дреса, ни до позива на утакмицу, као ни до видеа који смо добили. Мој циљ је био да подијелим то као једну занимљивост, јер је мени то било занимљиво. Међутим, када је то кренуло дијељење, означавање Џеке, Амре, неки инфлуенсери се укључили, означавају њих, нас, означавају и ПР-а преко кога је све ово и кренуло и дошло до Џеке… Тренутно, та два видеа на Инстаграму и на ТикТоку, када би се спојили, имају преко 3 милиона прегледа. Прича је одјекнула прво код нас, послије тога и у региону, сад чујем има позива из Америке, Шведске, Словеније, Србије… Ја сам изгубљена, исто да вам кажем. Ипак, ово је све превише за нас и за Уроша је превише. Ова сва помпа и ово све, мислим да је отишло предалеко", каже Маја.

Мајка не крије да су је реакције појединаца на интернету дубоко потресле.

"На срећу има више тих позитивних коментара него негативних. Међутим, некако ти негативни увијек гађају тамо гдје треба, односно у срце. Тако да, на мене је утицало негативно. Завршила сам у хитној, на инфузији, јер не могу једноставно с тим да се носим. Стварно нама није био циљ да било кога увриједимо, омаловажимо", испричала је Маја.

Захвална је и Едину Џеки, јер је омогућио да један дјечији цртеж њеном дјетету остане успомена за цијели живот.

"Ту је показао колика је величина и човјек, не само по броју голова које забија, него колико је усрећио и другу дјецу, не само Уроша", поручује Маја.

На друштвеним мрежама у коментарима многи хвале Урошеве родитеље, честитајући им на начину на који су одгојили дијете.

Урошев отац Небојша објашњава да је дјечак љубав према фудбалу попримио од њега. И сам је у Урошевим годинама почео да игра фудбал и дан данас игра и кроз овај спорт стекао је многе пријатеље.

Објаснио је да је права опчињеност Едином Џеком и репрезентацијом планула током сакупљања Панини сличица и овогодишњег Свјетског првенства. Од тада, како каже, седмогодишњак дословно живи и спава са фудбалском лоптом.

Утакмице гледају заједно, а Небојша открива да су и њега изненадили коментари људи због чега је забринут како ће се читава прича одразити на одрастање његовог сина и његов однос са вршњацима. Свјестан је да ће реакција увијек бити на било шта, а поготово на фудбал у Босни и Херцеговини.

"Има коментара и добрих и лоших, више је, хвала Богу, тих добрих, али не бих волио да се то на неки начин одрази на њега, да га дјеца не почну прозивати или дирати. За сада је све добро, али на њему се види да ово више није исти дјечак од прије пет дана", рекао је Небојша.

"Желим да будем фудбалер"

Урош, дјечак за којег родитељи кажу да је изузетно њежан и осјетљив посебно воли фудбал и риболов. Фудбал тренира и игра за ФК Лауш, на чијем смо терену затекли комплетну шесточлану породицу Прерадовић и Урошевог друга.

Сам малишан, несвјестан притиска и националистичких расправа одраслих, на свој дјечији начин доживљава изненадну популарност, која му како каже ни мало не смета, нарочито због тога што добија поклоне.

"Пролазио је мој комшија, хтио је аутограм па сам пристао, онда ме снимио и послао некоме. Вјероватно опет Џеки, зато што је рекао 'хајде једном за Џеку', и онда сам прихватио, а да то није рекао не бих", прича седмогодишњи Урош.

На питање шта жели да буде када порасте, мали Урош без икакве дилеме поручује: "Ја желим да будем фудбалер. Волио бих да играм шпиц, у нападу".