Постхумна признања: Великани отишли у легенду

Плакета за животно дјело (постхумно) ове године уручена је породици Драгомира Драгана Батара, а плакета постхумно породици фудбалског тренера Младена Жижовића. Прво нас је крајем септембра напустио Батар, који ће остати запамћен као члан прве генерације Боксерског клуба Славија, дугогодишњи предсједник и члан Управног одбора овог клуба. Рођен је 1939. године у Стратинској покрај Бронзаног Мајдана, а остао је познат по несебичној посвећености клубу и значајним успјесима током шездесетих година прошлог вијека. Први званични меч за Славију одбоксовао је 1962. године против тузланске Слободе, да би исте године у традиционалној манифестацији "Гласа" Избор десет најбољих спортиста Босанске Крајине (данас Републике Српске) заузео пето мјесто.

Затим је 3. новембра, као гром из ведра неба, стигла информација да је фудбалски тренер Младен Жижовић преминуо у 45. години од посљедица срчаног удара током утакмице у Лучанима између Младости и његовог новог клуба Радничког 1923 из Крагујевца. Био је то шок који је запрепастио цијели фудбалски, али и спортски свијет у региону. Жижовић је рођен у Рогатици 27. децембра 1980. године. Играо је на позицији офанзивног везног фудбалера и током каријере наступао је за Радник, Рудар Угљевик, Зрињски, Тирану, Борац и Младост из родног мјеста. Тренерску каријеру започео је у Раднику из Бијељине (2017-2019), а касније је водио Зрињски (2019-2020), Слободу Тузла (2021-2022), као и бањалучки Борац, са којим је направио фантастичне резултате. Након елиминације у квалификацијама за Лигу шампиона и Лигу Европе остварили су неколико бриљантних побједа у Лиги конференције. Групну фазу завршили су на 20. мјесту са по два тријумфа, ремија и пораза па су у шеснаестини финала приредили малу сензацију и у двомечу елиминисали љубљанску Олимпију, да би потом у осмини финала изгубили од бечког Рапида (1:1, 1:2). Бањалука и Република Српска само су причале о фудбалерима Борца и његовим резултатима, док је еуфорија тресла навијаче.