Каран: Од Дејтона до протектората - Ко заправо управља БиХ?

Професор уставног права Синиша Каран истакао је за Срну да питање аката високих представника данас више није само правно питање, већ је постало централно политичко и уставно питање будућности БиХ.

У ауторском тексту за Новинску агенцију Републике Српске - СРНА, Каран је нагласио да Република Српска континуирано указује да БиХ не може градити демократски капацитет уколико кључне политичке процесе одређују неизабрани међународни представници, умјесто домаћих лидера.

Ауторски текст професора Карана за Срну преносимо у цијелости:

Готово три деценије након Дејтонског споразума, БиХ и даље функционише између суверенитета и међународног надзора. У средишту тог проблема налазе се одлуке високих представника које су током година дубоко измијениле политичку и уставноправну структуру земље.

Зато питање аката високих представника данас више није само правно питање. Оно је постало централно политичко и уставно питање будућности БиХ посебно након меморандума бошњачких политичара потписаног у Сарајеву, којим се потврђује да политичко Сарајево ни данас не одустаје од политике засноване на интервенционизму, унитаризацији и присуству међународног фактора као врховног арбитра у унутрашњим односима БиХ.

ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ КАО МОДЕЛ УПРАВЉАЊА БиХ

Институција високог представника успостављена је као механизам за олакшавање цивилне имплементације мира. Међутим, током година прерастала је у центар политичке моћи широких и непрецизно дефинисаних овлаштења, без стварне правне и демократске одговорности.

Дјелујући као уставотворна и законодавна власт, високи представници вршили су ревизију уставног система, мијењајући договорену равнотежу у правцу унитаризације БиХ.

Њихове интервенције обухватиле су готово све области политичког и друштвеног живота, од уставних промјена, наметања закона и формирања нових институција, до смјена демократски изабраних функционера и директног утицаја на извршну и судску власт.

Суштинска посљедица таквог дјеловања било је постепено измјештање политичке моћи из уставних оквира предвиђених Дејтонским споразумом. Због тога, БиХ годинама функционише као својеврсни политички и правни експеримент, у којем су међународне институције преузимају улогу домаћих органа власти.

РЕПУБЛИКА СРПСКА ГОДИНАМА УПОЗОРАВА: ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ РУШИ ДЕЈТОН

Република Српска континуирано указује да БиХ не може градити демократски капацитет уколико кључне политичке процесе одређују неизабрани међународни представници, умјесто домаћих лидера.

Зато се питање одлука високих представника мора посматрати као питање заштите дејтонске уставне структуре и очувања уставне позиције ентитета дефинисане међународним споразумом.

Суштина проблема није само у појединачним одлукама, већ у моделу управљања који је годинама стварао политички систем заснован на наметању, а не на унутрашњем договору.

Управо због тога Република Српска инсистира на враћању БиХ у оквир изворних дејтонских рјешења и затварању ере међународног интервенционизма, јер ниједна држава не може развијати пуни суверенитет уколико кључни политички ауторитет остаје изван њеног уставног и демократског система.

БиХ ИЗМЕЂУ СУВЕРЕНИТЕТА И ПРОТЕКТОРАТА

Бонска овлашћења су омогућила високом представнику да он постане најважнији законодавац у БиХ, обликујући њено државно уређење. Доношењем нових и измјенама постојећих закона, високи представник је битно мијењао уставом утврђене принципе подјеле надлежности.

БиХ је држава чија је политичка стварност годинама функционисала у форми полупротектората, уз сталну неизвјесност о томе када ће такав модел управљања коначно бити завршен.

Највећи проблем је што је дио политичких структура у Сарајеву управо у таквом моделу пронашао политички оквир који му одговара. Умјесто унутрашњег договора конститутивних народа и ентитета, упорно су инсистирали на међународним интервенцијама и политичком притиску као начину рјешавања унутрашњих спорова.

Таква политика није политика стабилизације. То је политика одржавања трајне зависности БиХ од спољног фактора.

ОТВАРАЊЕ ПИТАЊА ПРАВНЕ СУДБИНЕ АКАТА ВИСОКИХ ПРЕДСТАВНИКА

Акти високог представника су инкорпорирани у правни поредак БиХ, те се поставља питање односа тих аката са Уставом БиХ након одласка високог представника из БиХ.

Уставни суд БиХ, као орган који одлучује о сагласности општих аката са Уставом, приликом оцјене уставности неких од закона које је донио високи представник, није имао јединствен став, тачније, мишљења судија су била супростављена и различита, политички детерминисана, и потпуно је недосљедан у властитој пракси.

Дакле, питање одлука високих представника добија на значају, посебно имајући у виду да велики број наметнутих одлука никада није усвојен од домаћих институција у редовној демократској процедури.

Отвара се питање шта ће бити са тим актима у тренутку евентуалног затварања ОХР-а и окончања Анекса 10 Дејтонског споразума.

Могуће правно преиспитивање наметнутих одлука не представља никакав напад на БиХ, већ легитимно уставноправно питање. Посебно када се има у виду да су многе надлежности пренесене мимо јасно дефинисаних уставних процедура.

Уставно је право ентитета, а не високог представника, да се у поступку изјасне о потреби образовања нових органа и доношењу и садржају одговарајућих аката. То би представљало гаранцију њиховог функционисања и спровођења, елиминише потребу постојања високог представника, те доприноси општој уставноправној и политичкој стабилизацији.

Управо зато неопходно је сачинити озбиљан и критички осврт на све одлуке које су доносили високи представници, па и оне које је наметао самозвани високи представник Кристијан Шмит, са посебним освртом на оне којима је вршен пренос надлежности са ентитета на БиХ.

Таква анализа показала би правне, политичке и институционалне посљедице наметања одлука, те неодговарајућег уставног и законског преноса надлежности, али и отворила питање њихове одрживости у уставноправном поретку БиХ.

Посебно је осјетљиво питање појединачних аката високих представника којима су наложене конкретне мјере и политичке одлуке. Дио тих аката никада није објављен у службеним гласницима, због чега се отвара озбиљно питање њихове правне природе и могућности да буду третирани као дио домаћег правног система.

Тиме додатно постаје спорно питање њихове правне одрживости и могућности њиховог даљег опстанка у правном промету, посебно имајући у виду да за појединачне одлуке високог представника у правном систему БиХ никада није предвиђен ефикасан правни лијек. То је питање које директно задире у основне стандарде владавине права и правне сигурности.

Додатну уставноправну димензију овом питању даје и положај Европске конвенције о људским правима и основним слободама у уставном систему БиХ. Устав БиХ предвиђа супремацију Европске конвенције над домаћим законодавством и обавезује све институције у БиХ и ентитетима да обезбиједе заштиту права и слобода гарантованих Уставом, Европском конвенцијом и међународним документима који чине дио уставне материје БиХ.

Управо због тога питање аката високих представника више није могуће посматрати искључиво као политичко питање, већ као озбиљно уставноправно питање које ће у наредном периоду постајати све актуелније, посебно у контексту захтјева за затварање ОХР-а и враћања пуног политичког суверенитета домаћим институцијама.

ПОЛИТИЧКО САРАЈЕВО И ДАЉЕ ВЈЕРУЈЕ У БиХ БЕЗ ДОГОВОРА НАРОДА И ЕНТИТЕТА

Меморандум потписан од бошњачких политичких партија у Сарајеву има много шире значење од дневне политике. Он показује да дио политичког Сарајева и даље инсистира на моделу БиХ заснованом на унитаризацији, интервенционизму и политичком туторству међународне заједнице.

Умјесто затварања протекторског поглавља меморандум тражи одржавање политичког система којим ће руководити високи представник кроз "бонска овлаштења", а управо је таква политика претходних тридесет година производила константне политичке сукобе, институционалне блокаде и дубоко неповјерење међу народима у БиХ.

БиХ не може истовремено градити демократски суверенитет и остати трајно зависна од механизама међународног управљања.

Зато је меморандум бошњачких политичара потписан у Сарајеву потврда да дио политичке елите и даље вјерује да БиХ може опстајати само као међународно надзирани политички пројекат, те да нису спремни да одустану од политика које су БиХ, њене равноправне ентитете и конститутивне народе, држале у тридесетогодишњој кризи.