Каран: Десет година од референдума подсјећање на обавезу да Српска чува своје надлежности

Десет година од одржавања референдума на којем је огроман број гласача потврдио 9. јануар као Дан Републике Српске није само подсјећање на један успјешно организован дан гласања, већ и на обавезу да Република Српска чува своје уставне надлежности, јача институције и има повјерења у свој народ, поручио је предсједник Републике Српске Синиша Каран.

- Дејтонски уставни положај Српске неће се очувати пригодним изјавама. Чува се знањем, упорношћу, одговорним одлукама и спремношћу да се о најважнијим питањима разговара и договара директно са народом", истакао је предсједник Каран у колумни за Медијски систем Републике Српске - СРНА поводом 10 година од одржавања реферндума чије је питање било: "Да ли подржавате да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске?", а на које је позитивно одговорило 99,81 одсто грађана који су изашли на гласање.

Колумну предсједника Карана Срна преноси у цијелости:

РИЈЕЧ НАРОДА О ДАНУ РЕПУБЛИКЕ

Двадесет петог септембра 2016. године грађани Републике Српске одговорили су на питање: "Да ли подржавате да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске?" Десет година касније, тај референдум остаје један од најзначајнијих догађаја у новијој политичкој историји Српске.

Тада је Република Српска, кроз своје институције и непосредно изјашњавање грађана, показала да је способна да о питању од највећег јавног значаја одлуку затражи од народа и тада је народ показао зрелост и одлучност да одбрани свој идентитет.

Имао сам част да будем предсједник Републичке комисије за спровођење референдума и зато о њему не говорим само са временске дистанце као професор уставног права. Памтим одговорност коју су преузели људи у институцијама, рада на припреми изјашњавања и свијести да ће се о сваком кораку судити и у Републици Српској и изван ње.

Референдум је одржан. Народ је изашао на гласачка мјеста. На постављено питање потврдно је одговорило 677.771 гласача, према резултатима које је констатовала Народна скупштина Републике Српске. Те чињенице су важне саме по себи. Али, да бисмо разумјели зашто је тај дан постао прекретница, морамо се вратити уставном положају Републике Српске.

Према дејтонском уставном поретку, Устав БиХ је Анекс четири Дејтонског мировног споразума. У члану И/3 он изричито утврђује да се БиХ састоји од два ентитета: Републике Српске и ФБиХ. То није накнадно политичко тумачење Дејтона, већ текст самог Устава. Република Српска је један од два уставом именована ентитета који чине унутрашњу структуру БиХ.

Равноправност ентитета у дејтонској структури значи да се уставни положај једног ентитета не може третирати као мање вриједан или привремен у односу на положај другог, или у односу на БиХ.

Постојање Републике Српске, њено име, институције и уставне надлежности дио су поретка успостављеног Дејтонским споразумом. Ко жели да разумије БиХ, мора почети од њеног Устава, а не од политичке жеље да тај Устав изгледа другачије.

И расподјела надлежности потврђује значај ентитета. Члан ИИИ/3.а) Устава БиХ предвиђа да функције и овлашћења која Устав није изричито повјерио институцијама БиХ припадају ентитетима.

Дејтонски поредак се зато мора читати у цјелини, он утврђује и заједничке институције и уставни простор Републике Српске. Очување тог простора је захтјев да се Дејтон примјењује онако како је написан.

Преамбула Устава БиХ именује Србе, Бошњаке и Хрвате као конститутивне народе, заједно са осталима и грађанима. Та уставна формула тражи поштовање равноправности народа и права сваког човјека.

За српски народ Република Српска представља његов најважнији институционални оквир у БиХ. Она је уједно дом свих њених грађана и одговорност њених институција је да штите њен уставни положај и једнака права људи који у њој живе.

ЗАШТО ЈЕ 9. ЈАНУАР ПОСТАО РЕФЕРЕНДУМСКО ПИТАЊЕ

Девети јануар 1992. године датум је настанка Републике Српске. За српски народ он има пресудно историјско и политичко значење. Различито виђење тог датума међу народима у БиХ јесте чињеница коју озбиљна уставноправна расправа не може

заобићи.

Али ни та разлика не може избрисати чињеницу да је Република Српска настала и да је, као један од два ентитета, изричито наведена у дејтонском Уставу. Српска је настала прије ратних сукоба. Српска је формирана да се не би поновио геноцид над српским народом.

Референдумско питање из 2016. било је одређено јасно. Грађани су упитани да ли подржавају да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике. Када се данас говори о том референдуму, треба говорити о питању које је заиста било постављено. Уставни и политички спорови довољно су озбиљни и без приписивања референдуму садржаја који није имао.

Устав Републике Српске даје Народној скупштини овлашћење да распише републички референдум. Његов члан 77 предвиђа да Скупштина о појединим питањима из своје надлежности може одлучивати након претходног изјашњавања грађана. Тиме је референдум постављен као уставни облик непосредног учешћа народа у одлучивању.

Он није замјена за Народну скупштину, већ начин да Скупштина, прије него што поступи у питању из своје надлежности, затражи непосредан одговор грађана. У томе видим трајну вриједност референдума из 2016. године. Република Српска је показала да народна воља може бити изражена кроз организован, јавни и институционалан поступак.

Грађани су добили прилику да свој став искажу гласањем, а институције су преузеле одговорност да такав поступак припреме и спроведу. То је озбиљан демократски капацитет. Он се не доказује ријечима о народу, него спремношћу да се народ пита и да народ пресуди.

СПОР О КОЈЕМ СЕ МОРА ГОВОРИТИ ОТВОРЕНО

Годишњица референдума обавезује и на представљање уставног спора који га је пратио. Уставни суд БиХ је 2015. године утврдио да тадашња одредба Закона о празницима Републике Српске, којом је 9. јануар био одређен као Дан Републике, није у сагласности са Уставом БиХ.

У септембру 2016. Суд је привременом мјером обуставио примјену одлуке о расписивању референдума. Послије одржаног гласања, утврдио је да одлука о референдуму није у сагласности са Уставом БиХ и поништио његове резултате.

Моје неслагање са приступом који је тада исказан од Уставног суда БиХ не захтијева да се постојање ових одлука прећути. Напротив, спор се може разумјети само ако се јасно изложи - са једне стране, Република Српска је полазила од свог уставног овлашћења да о питању из надлежности Народне скупштине затражи изјашњавање грађана, а са друге Уставни суд БиХ је закључио да се конкретним референдумским питањем поново одлучивало о питању о којем је он већ донио коначну и обавезујућу одлуку.

Међутим, оно што ниједна накнадна одлука не може промијенити јесте чињеница да је изјашњавање одржано и да су грађани на постављено питање дали свој кристално јасан одговор. Референдум је одржан, а народна воља је изнад сваке институције, па био то и Уставни суд БиХ.

ТЕМЕЉ ЗА БУДУЋА ИЗЈАШЊАВАЊА

Референдум из 2016. није сам по себи створио нову уставну надлежност Републике Српске. Право на референдум постојало је у њеном Уставу и прије тог дана. Оно што је 2016. створила јесте институционално искуство - показала је да Српска може припремити и спровести републичко изјашњавање и када је оно изложено изузетној

политичкој пажњи и притиску.

У расправама о питањима које спадају у надлежност институција Српске и о којем је потребно чути непосредан став грађана институције имају своје уставне дужности, а грађани право да се њихов глас чује. Референдум је један од начина да тај глас буде непосредан, мјерљив и јавно исказан.

Народна воља тада добија демократски облик, а институцијама остаје да према њој поступају у оквиру својих овлашћења.

Деценија од одржавања референдума зато није само подсјећање на један успјешно организован дан гласања. Она је подсјећање на обавезу да Република Српска чува своје уставне надлежности, јача институције и има повјерења у свој народ.

Дејтонски уставни положај Српске неће се очувати пригодним изјавама. Чува се знањем, упорношћу, одговорним одлукама и спремношћу да се о најважнијим питањима разговара и договара директно са народом.

Прије десет година Република Српска је показала да је кадра да организује и изнесе референдум. Њени грађани показали су да су спремни да својим гласом бране оно што сматрају неодвојивим од њеног имена и постојања. То је насљеђе 25. септембра 2016. године. Република Српска има уставни глас својих институција, а када за то постоји основ и потреба, има и непосредан глас свог народа.