Генерална скупштина УН у фокусу Српске: Свијет се креће ка новој равнотежи

Седмица Генералне скупштине УН потврдила је оно што је Република Српска говорила и онда када ју је то скупо коштало: поредак заснован на селективном морализму и спољном арбитрирању исцрпио се, а свијет се неповратно креће ка новој равнотежи, саопштила је Канцеларија за међународну сарадњу Републике Српске.

У тексту под називом “Крај једног поретка: шта седмица Генералне скупштине УН значи за Републику Српску?”, Канцеларија наводи да у тај нови поредак Република Српска улази у најповољнијем положају у посљедњих тридесет година.

“Задатак није да се то прогласи побједом, него да се стрпљиво и одговорно искористи – тако да мјесто Српске у новом свјетском поретку буде неспорна чињеница, а не предмет туђе воље”, истиче се у тексту.

Став Канцеларије за међународну сарадњу Срна преноси у цјелости:

КРАЈ ЈЕДНОГ ПОРЕТКА: ШТА СЕДМИЦА ГЕНЕРАЛНЕ СКУПШТИНЕ УН ЗНАЧИ ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ?

Засједање Генералне скупштине УН показало је да се најважније одлуке данас договарају мимо дворане, да двоструки аршини према Српској нису изузетак него правило, те да Република Српска у новом поретку мора говорити сопственим гласом.

Општа дебата 81. засједања Генералне скупштине Уједињених нација, која се ове седмице одржава у Њујорку, није понудила заједнички правац. Већ сама тема засједања – „Обнова повјерења, управљање трансформацијом: Уједињене нације које испоручују за све“ – самодијагноза је организације која признаје да је повјерење нарушено, а да је трансформација у току. Организација која је осам деценија била симбол међународног поретка ове седмице је функционисала као позорница на којој свака сила говори својој публици, а не као заједнички форум.

Водеће свјетске силе су са говорнице УН отворено довеле у питање улогу Савјета за људска права и Међународног кривичног суда, уз позив чланицама да из тог суда иступе. Приједлози реформе Савјета безбједности међусобно се искључују, а свака измјена Повеље УН захтијева сагласност управо оних пет сталних чланица чија се привилегија оспорава. Управо та блокада Савјета доприноси окружењу некажњивости у којем и средње силе вјерују да могу д‌јеловати без посљедица. Те исте средње силе браниле су мултилатерализам, јер је то систем у којем њихов глас има тежину. У таквим околностима тешко је оспорити оцјену генералног секретара УН да је прелазак у мултиполаран свијет неповратан.

Стварна дипломатија, међутим, одвијала се ван сале Генералне скупштине: у билатералним разговорима великих сила о примирју без учешћа Европе, у сусретима на највишем нивоу и у споразумима потписаним на маргинама засједања. Образац је јасан: одлуке се данас договарају билатерално и трансакционо, а УН све више служи да се оне накнадно саопште. Са говорнице су, најзад, дошле и поруке које и сама Република Српска заступа: систем какав смо познавали урушава се јер правила не важе једнако за све.

Ова седмица пружила је више примјера неуједначеног приступа истим начелима. Право народа на самоопређељење у неким случајевима третира се као легитимна демократска тема: споразум о Гренланду изричито га признаје, а декларација из Кардифа, којом Шкотска, Велс и Сјеверна Ирска траже право да одлучују о својој уставној будућности, у Лондону се озбиљно разматра. Насупрот томе, када Република Српска брани надлежности које јој гарантује Дејтонски споразум, исти принцип се тумачи као сецесија и пријетња миру. Отворена подршка јачању војних капацитета једне стране у региону пролази без реакције, док се уставно утемељени потези институција Српске неријетко представљају као дестабилизација. И недавна првостепена пресуда бившим припадницима ОВК отвара питање досљедности међународног правосуђа према српским жртвама. Упркос тим притисцима, чињенице говоре у прилог Републици Српској: она није чинилац нестабилности који свијет изолује, него актер с којим се разговара на највишем нивоу. Слика о њој као извору немира одржава се још само у наративу који има унутрашњополитичку, а не чињеничну основу.

Оно што слаби није само ауторитет УН, него читава епоха у којој је наднационални арбитар – УН, ОХР, ад хоц трибунали, „међународна заједница“ као политички субјект – имао готово искључиво право да дефинише шта је легитимно. То је и званично потврђено из Вашингтона: ера споља наметнуте „изградње нација“ ближи се крају, а одговорност за рјешења преузимају домаћи актери. Све израженија подијељеност међу међународним актерима и гарантима Дејтона показује да је исцрпљен његов међународни аспект. Одговор зато није ревизија, него повратак изворном тексту споразума и договору на домаћем терену.

Република Српска при томе не оспорава ни слово Дејтона, ни поредак УН. Уједињене нације остају највеће достигнуће свјетске дипломатије у посљедњих 80 година, иако су данас у највећој кризи од оснивања. Управо зато став Српске је да се правила морају примјењивати једнако на све. Проблем није у постојању правила, него у њиховом непоштовању и арбитрарном тумачењу. Српска се не залаже за слабљење УН, него за њихов повратак изворној улози организације равноправних, у којој о БиХ одлучују њени народи, а не спољни арбитри нити један њен дио.

Српска дипломатија свјесна је да је дио система УН и да има право да га, заједно с пријатељима и савезницима, гради и поправља. Српска више никада не смије дозволити да буде нијеми посматрач и жртва одлука доношених у арени у којој није била присутна ни питана за мишљење. Зато су УН важне, а предстојећи Дан Уједињених нација, 24. октобра, ове године има већу тежину него обично.

Резултати које Република Српска остварује на међународном плану – отворен приступ највишим адресама, продубљивање сарадње с партнерима и напори да се међународна јавност суочи с истином о страдању српског народа, попут изложбе у америчком Конгресу – говоре сами за себе и потврђују досљедност политике коју Српска води. Тај напредак, који ју је у кратком року довео од санкција до сусрета на највишем нивоу, не смије водити самодопадљивости, него спремности на стрпљив и континуиран рад, јер се у међународним односима ништа не остварује без узајамног интереса. Управо је протекла седмица Генералне скупштине УН потврдила да Република Српска треба да настави да гради сопствени глас у међународној заједници.

Седмица Генералне скупштине УН потврдила је оно што је Република Српска говорила и онда када ју је то скупо коштало: поредак заснован на селективном морализму и спољном арбитрирању исцрпио се, а свијет се неповратно креће ка новој равнотежи. У тај нови поредак Република Српска улази у најповољнијем положају у посљедњих тридесет година. Задатак није да се то прогласи побједом, него да се стрпљиво и одговорно искористи – тако да мјесто Српске у новом свјетском поретку буде неспорна чињеница, а не предмет туђе воље.