Галијашевић: Писма из тамног вилајета - расни закони и екстремизам

Пораз политичког Сарајева на међународној сцени баш као и пораз око инсталирања марионетске структуре у Републици Српској на наметнутим и поновљеним изборима за предсједника - није дјеловао отрежњујуће као ни сви ранији порази, написао је стручњак за борбу против тероризма Џевад Галијашевић.

Клуб Бошњака у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ одлучио је да поднесе још једну кривичну пријаву против Милорада Додика неуставном Суду БиХ, у нади да ће, у маниру Сене Узуновић, војника џихада и помоћника команданта муслиманске бригаде "Неретвица" из Коњица, наставити суђења по расним законима које су у БиХ доносили: Волфганг Петрич, Педи Ешдаун, Валентин Инцко и Кристијан Шмит, навео је Галијашевић у колумни за pecat.co.rs.

Кадија тужи и суди Републици Српској.

Подршка терористима и иранској мрежи у БиХ, те кажњавање Предсједника Републике Српске за измишљено кривично дјело, обиљежили су дјеловање Суда БиХ и саме Узуновићке.

Њена најновија пресуда Миодрагу Малићу, на три године затвора, зато што је на политичком скупу странака опозиције из Републике Српске показао три прста и подигао слике ратног команданта и предсједника, само су наставак политике кажњавања Срба.

Прије тога је Војин Павловић, предсједник Источне алтернативе из страдалничког Братунца, осуђен на три и по године затвора, зато што је јавно честитао рођендан своме команданту.

Рођенданска честитка није изазвала никакве посљедице у јавности и у реалном животу на плану међунационалних односа, али је Суд у Сарајеву закључио да је „важна намјера“ и да је намјера „величање пресуђених ратних злочинаца“. По овим законским одредбама никада није кривично гоњен било који припадник другог народа.
Расни закони које су доносили такозвани Високи представници су били дискриминаторни прописи, који су правно дефинисали српску кривицу како би на основу њих ограничили права и прогањали Србе.
Јасно је да су тај наук сарајевски Бошњаци научили од странаца са запада, како би непослушне српске политичаре, упорно, санкцијама, монтираним судским процесима и медијским кампањама „производили“ у ратне злочинце или рушитеље уставног поретка и сецесионисте.

ПОЛИТИЧКИ ГЕСТАПО У ЧАРШИЈИ

Лако је данас разумијети пјесника који у тренутку откровења и разочарања пјева: „Сарајево, спржила те муња“, указујући нам на то потпуно потцијењено чаршијско зло. Лако је разумијети зашто је и он, као исламиста близак Алији Изетбеговићу, познати вјерник и научник, морао отићи из Сарајева.
Сарајево је град већи од свих других, великих центара – муслиманских градова у БиХ заједно, (Тузла, Зеница, Бихаћ, Травник и Горажде); град који ствара и стално емитује нељудску и безбожничку таму што се надвија над цјелом земљом и због које земљу назваше „Тамним вилајетом“.
Сарајево је град, урбани франкенштајн; историјско и културно копиле османизма и германске Европе, присиљено да понекад уважи да постоји и српски и хрватски идентитет и интерес. Они који иду у Сарајево морају вјеровати вилајетској пропаганди а не својим очима – требају заборавити брадате фанатике и закрабуљене жене које срећу на улици, а хвалити „Европски Ислам“, кога у Сарајеву више уопште нема и заклињати се у Европски пут, који Сарајево уопште не жели и кога се плаши. Исламски екстремисти су браћа по свијести и по циљевима таквом Сарајеву али фанатизовани, војници из чаршије не желе у овој фази изградње Исламске државе говорити о томе. Као тајно оружје то ће бити објелодањено и употребљено послије.
Учестали извјештаји који стижу из Европске уније и Сједињених Америчких Држава, о изворима терористичке пријетње у БиХ и од саме БиХ, као и иначе, нису покренули ниједну осмишљену безбједносну мјеру него су сви одговори који су стизали из Сарајева били тек пуко негирање пријетње и заштита брадатих „фолклорних група“ из ХТС-а, Ал Нусре, Ал Каиде и ИСИЛ-а.
У стварности, на питање борбе против разних врста радикалних и екстремистичких идеологија на тлу БиХ никада није консеквентно одговорено од стране заједничких институција и бошњачких политичара. иако је, непосредно послије рата, постојала воља друштва да се са тим злом суочи и да те проблеме разријеши. Ипак, упркос тој вољи, није било борбе друштва и институција против тероризма, већ се из Сарајева прикривало дјеловање и постојање терористичких организација, штитили непосредни извршиоци терористичких акција и користила међународна сарадња из само једног разлога: да се екстремне организације подрже и заштите пред међународним прогоном и санкцијама.
За то вријеме трајала је хајка против Срба у тужилаштву и Суду БиХ а Република Српска нападана и муслиманском и западном политичком артиљеријом. Али нису успјели, доживјели су пораз.