Нова географија бијеса: Како је економска тјескоба ујединила генерацију Z широм Европе

Запаљена вијећница из деветнаестог вијека у Лиможу, демолиране трговине у Марсеју, сузавац испред миланске катедрале и хиљаде ухапшених младих људи слика су континента у којем се друштвени уговор убрзано распада.

Оно што је започело као скроман локални бунт средњошколаца у париском предграђу Кретеј прерасло је у широку социјалну експлозију која је повезала Брисел, Милано, Тирану, Мадрид и Лисабон. У основи овог прекограничног потреса не лежи пуки вандализам, како то политичке елите често покушавају да представе, већ дубока криза легитимитета једног система који је својој најмлађој пунољетној генерацији ускратио основне предвидиве контуре будућности. Генерација Z је изашла на улице јер су неподношљиви трошкови живота, стамбено тржиште које их третира као економски вишак и образовни системи девастирани мјерама штедње постали заједнички именитељ одрастања у савременој Европи.

Све је почело у француској средњој школи „Антоан де Сент Егзипери”, гдје су ученици блокирали наставу након штрајка професора због хроничног недостатка средстава и особља. Суочени с пренатрпаним учионицама и вишемјесечним одсуством предавача из кључних предмета уочи матуре, млади су свој гњев брзо артикулисали путем друштвених мрежа. Покрет се муњевито проширио земљом, спајајући се с општим незадовољством због инфлације.

„Осјећамо се као бројке у статистици коју нико не чита,” каже Лукас, осамнаестогодишњи матурант из предграђа Париза. „Професори одлазе, зграде прокишњавају, а од нас се очекује да се такмичимо на немилосрдном тржишту рада без основних алата.”

Током посљедњег викенда, талас немира достигао је врхунац када је на улице изашло стотине хиљада људи, а мирни протести су се током ноћи претворили у урбану герилу. Влада Емануела Макрона одговорила је жестоком полицијском репресијом, што је изазвало озбиљне критике Уједињених нација и водећих организација за људска права због несразмјерне употребе силе над малољетницима.

Овај револт је брзо одјекнуо и изван граница Француске, показујући склоност нове генерације ка прекограничној солидарности и дигиталном копирању тактика. У сусиједној Белгији средњошколци су блокирали Лијеж због најављених резова у буџету за образовање од пола милијарде евра, док је у Бриселу велики марш против штедње окупио десетине хиљада људи. Готово истовремено, италијански средњошколци и студенти организовали су такозвани „No Meloni Day” у Милану, Торину и Риму, захтијевајући да држава више преусмјерава новац у школство, а мање у наоружање, што је у финансијском средишту земље ескалирало у жестоке сукобе маскираних младића с полицијским кордонима.

На Балкану, албански студенти су своје захтјеве за бољим условима студирања интегрисали у шири политички покрет назван „Фламинго револуција”. Током вишечасовних немира у Тирани нападнуте су владине институције и банке, при чему је револт због системске корупције и сумњивих приморских грађевинских пројеката довео до десетина повријеђених чувара реда и масовних хапшења.

„Ово одавно није прича само о испитима и домовима,” објашњава Ера, двадесетогодишња студенткиња архитектуре из Тиране. „Ово је крик против корупције која нам прождире будућност и луксузних пројеката за странце док ми немамо гдје да живимо.”

Ипак, најдубља социјална рана која уједињује младе на југу континента јесте немогућност проналаска крова над главом. Док у Атини студенти данима блокирају трг Синтагма испред парламента због недостижних цијена кирија, у Португалу је покрет за право на становање паралисао Лисабон, директно се позивајући на сличне акције у Мадриду.

Марија, млада активисткиња из Лисабона, сазнала је за окупљање преко Instagramа и каже да је Шпанија показала пут: „Не желимо да живимо с родитељима до тридесет и пете године само зато што су наше кирије препуштене похлепи тржишта.”

Шпанија је притом постала најочигледнији примјер докле овај друштвени талас може да оде. Трагична смрт осамдесетседмогодишње Марикармен Абаскал, која је преминула у болници након што је насилно деложирана из мадридског стана у којем је провела седам деценија, постала је катализатор незадовољства које је натјерало премијера Педра Санчеза да, услијед парламентарне блокаде социјалних мјера, распише пријевремене изборе за крај новембра.

Специфичан и политички најзрелији израз овог генерацијског бунта већ двије године куља у Србији. Оно што је почело крајем 2024. године као снажан, револт предвођен студентима након трагичног пада надстрешнице на Жељезничкој станици у Новом Саду, прерасло је у највећу и најдужу мобилизацију грађанског отпора у модернијој историји те земље. За разлику од својих западновевропских вршњака који се углавном држе уличне деструкције, српски студенти у блокади показали су извандредну стратешку дуговјечност. Прошавши кроз мјесеце заузимања факултета, масовних блокада саобраћајница, полицијске репресије и медијске демонизације од стране режима, они су свој активизам трансформисали у артикулисану политичку снагу. Организовани у хоризонталне пленуме и одбијајући да буду увучени у замке традиционалних партија, успјели су да покрену смјену политичке елите. Њихове тренутне пјешачке колоне које из унутрашњости Србије марширају ка Београду и завршном митингу на Славији, директан су увод у преломне парламентарне изборе, гдје њихова независна „Студентска листа” представља кључног изазивача дугогодишњем ауторитарном режиму Александра Вучића.

Оно што ове протесте чини специфичним, од Париза до Београда, јесте потпуно одсуство традиционалног централизованог вођства. Ово је децентрализован, хоризонтални бунт рођен на мрежама, гдје се искуства вршњака из једне престонице тренутно усвајају у другој. То указује на дубљи социолошки феномен: генерација Z не вјерује застарјелим институцијама нити традиционалним партијама, јер их доживљава као дио истог пакта који их је изневјерио. Одговори европских влада за сада варирају између оштрих осуда вандализма и изненадних обећања о брзим реформама образовног система. Међутим, козметичке промјене не могу зацијелити структурне пукотине капитализма који младој генерацији нуди само прекаран рад и егзистенцијалну несигурност. Улице су одавно изгубиле стрпљење, а пламен који тренутно гори у европским метрополама свједочи о томе да је цијена пасивности постала превисока за оне који сматрају да више немају шта да изгубе.