Навијачи туђих интереса

Још један велики сукоб букнуо је у свијету. Пожар на Блиском истоку не остаје локализован - он по правилу прераста у глобалну ватру чији се дим осјети и у најудаљенијим крајевима планете. Проблем који се кува деценијама - од теренског обавјештајног рада, преко геостратешких калкулација, до економских и енергетских интереса – ових дана добија свој нови, можда не и посљедњи, епилог.

И баш као у сваком великом сукобу, међу Србима ничу стручњаци и навијачи као гљиве послије кише. Подршка једнима, другима или трећима. И једно је заједничко свима – воде их емоције. Мало је хладне анализе, а превише личних тумачења. Али добро, негдје је “српска ствар” да о сваком сукобу знамо све, иако не знамо ништа.

Тако смо и сада добили оне који су по аутоматизму против свега у чему учествују Сједињене Америчке Државе. Разлози су јасни - деведесете нису тако далеко. То што је у истом строју са Вашингтоном и Израел, за многе није олакшавајућа околност, већ додатни мотив за осуду.

С друге стране, имамо и оне који не могу да превиде улогу Ирана у рату у Босни и Херцеговини, сарадњу са тадашњим, али и данашњим бошњачким руководством и блискост ајатолаха Али Хамнеја са Алијом Изетбеговићем. Подсјећају на злочине, на одсијечене главе, на идеолошке и војне везе које нису биле тајна.

Укратко, Срби се данас дијеле због оних који су деведесетих били на истој страни – против Срба.

Аргумент да се не може подржати Иран због његове улоге у рату против Срба јесте легитиман. Али постаје лицемјеран оног тренутка када се, под тим изговором, безрезервно подржава САД. Јер управо је Вашингтон био кључни покровитељ истих оних структура са којима је Техеран сарађивао. Њихова улога у доласку и позиционирању Ирана у БиХ није била случајна, нити без знања.

Подржати САД у свему овоме значи занемарити чињеницу да су:

– бомбардовале Србију,

– директни покровитељ независности тзв. Косова

– подржавале расељавање Срба из Крајине,

– политички и војно оснажиле оне који су у ратовима деведесетих били на супротној страни од Срба.

Не тако давно, многи од оних који данас аплаудирају америчким потезима, бранили би исти тај Иран од „америчке агресије“. Данас, у зависности од дневне политике, мијењају се и принципи. А принцип који зависи од тренутног расположења - није принцип.

Истина је – Срби немају ниједан једини разлог да подржавају Иран. Али исто тако немају ниједан суштински разлог да подржавају САД у њиховим обрачунима на Блиском истоку. То није наш рат. То нису наши интереси. И ту почиње и завршава свака озбиљна анализа.

Америка је, по ко зна који пут, од својих некадашњих партнера направила смртне непријатеље. Али ако они мијењају своје интересе, не морамо и ми мијењати своје ставове у складу са њиховим заокретима. У супротном, постајемо навијачи туђих стратегија.

То, међутим, не значи да Срби треба да затварају очи пред сопственим интересима тамо гдје они постоје. Сарадња са Израелом није питање емоција, већ прагматизма. Ријеч је о држави са којом дијелимо много тога заједничког.

Израел је у више наврата показао и одређени степен разумијевања за српске позиције у међународним форумима. То није безначајно. У свијету у којем се савези мјере интересом, а не симпатијама, сваки канал комуникације и сарадње који може донијети конкретну корист треба његовати.

Заправо, овдје нема простора емоцијама и срчаном сврставању. У времену глобалних ломова, најопасније је изгубити мјеру. Ниједан твит, ниједна телевизијска расправа, ниједан статус на друштвеним мрежама неће промијенити ток блискоисточног сукоба. Али може продубити наше унутрашње подјеле. А то је луксуз који не можемо себи приуштити.

Зато је, можда више него икад, потребно подсјетити се једноставне истине: велике силе имају интересе, мале нације морају имати памћење. И стрпљење. Без тога, свака страна ће нам бити туђа, а свака подјела наша.