Ко је Нави Пилај: Нобеловка којој је боја коже некада затварала врата суда

Када је као адвокатица радила у Јужној Африци под апартхејдом, Нави Пилај није смјела да уђе у судијске одаје. Боја коже била је довољна да јој та врата остану затворена. Године 1995. и сама је постала судија Високог суда, прва жена која није била бјелкиња на тој функцији у земљи. Данас је добитница Нобелове награде за мир за 2026. годину, додијељене за њен рад на унапређењу мира и међународног права.

Иза тог признања стоји каријера у којој су нека од најтежих питања савременог свијета добијала судски одговор: може ли силовање бити средство геноцида, када медијска пропаганда постаје подстицање на злочин и како утврдити одговорност оних који имају моћ да насиље нареде, охрабре или зауставе.

Нави Пилај рођена је 23. септембра 1941. у Дурбану, у породици индијског, тамилског поријекла. Отац јој је био возач аутобуса. Одрастала је у сиромаштву, у друштву у којем су расна припадност и пол унапријед сужавали избор занимања и могућност напредовања. Правничка каријера у таквим околностима тражила је много више од добре дипломе.

Властиту адвокатску праксу отворила је 1967. године у провинцији Натал. Заступала је противнике апартхејда и жене изложене насиљу, а касније се усавршавала на Харварду, гдје је стекла мастер и докторску диплому. Још као студенткиња у Јужној Африци читала је записнике Нирнбершких суђења. Занимала ју је могућност да се за најтеже злочине утврди лична одговорност, чак и када су почињени под заштитом државе.

Управо ће таквим предметима посветити велики дио живота. Исте године када је именована за судију у Јужној Африци, изабрана је у Међународни кривични трибунал за Руанду. Касније је предсједавала тим судом, затим радила као судија Међународног кривичног суда у Хагу. Функцију високе комесарке Уједињених нација за људска права обављала је у периоду 2008–2014.

Међутим, њено мјесто у историји права најбоље објашњава једна пресуда.

У септембру 1998. била је чланица трочланог судског вијећа које је осудило Жан-Пола Акајесуа, некадашњег начелника руандске општине Таба. Пресудом је утврђено да силовање и сексуално насиље могу представљати дјела геноцида када су почињени с намјером уништења заштићене групе. Свједочења жена о систематском насиљу постала су кључна за разумијевање начина на који је спровођено уништавање Тутсија.

Тиме је међународно правосуђе добило важан преседан: сексуално насиље мора се испитивати и као могући саставни дио плана уништења једне заједнице. За преживјеле је то значило да злочини почињени над њима добијају правно признање које им је дуго измицало.

Пилај је предсједавала и вијећем које је 2003. донијело првостепену пресуду у познатом руандском „медијском предмету“. Суд је испитивао улогу радија РТЛМ и листа „Кангура“ у подстицању геноцида. У средишту поступка били су људи који су посредством медија ширили мржњу и позивали на уништење Тутсија. Предмет је отворио питање које остаје болно актуелно: колика је одговорност оних који јавности означавају кога треба мрзити и против кога треба дјеловати?

Посљедњих година њено име поново је било у средишту међународних спорова због Газе. Предводила је независну истражну комисију УН за окупирану палестинску територију, укључујући Источни Јерусалим, и Израел. Комисија је у септембру 2025. закључила да је Израел починио геноцид у Гази. Израел је одбацио тај налаз. Ријеч је о закључку истражног тијела УН, који треба разликовати од судске пресуде.

Иста комисија претходно је утврдила да су Хамас и друге палестинске оружане групе током напада 7. октобра 2023. починили ратне злочине, као и да су израелске снаге у Гази починиле ратне злочине и злочине против човјечности.

Нобелова награда сада скреће пажњу на цјелину њеног рада. Биографија Нави Пилај показује колико конкретно може изгледати борба за људска права: право затвореника да добије адвоката, право жене да суд саслуша шта јој је учињено и обавеза да се испита одговорност човјека чије су ријечи охрабриле убице. Управо на таквим случајевима грађен је њен углед, много прије него што је њено име прочитано у Ослу.