Идеолошки канибализам: Како су дјеца имиграната преузела кормило радикалне деснице

Модерни популизам почива на једноставној, готово бруталној формули: буди толико гласан, агресиван и аморалан да твоји противници остану у стању трајног шока, неспособни да формулишу правовремен одговор. Ипак, истински феномен нашег доба не крије се у радикалној реторици деснице, већ у дубоким контрадикторностима породичних стабала њених предводника. Најгласнију, најжешћу антиимигрантску политику на планети данас предводе људи који би, по сопственим аршинима, одавно морали бити депортовани.

Европска политичка сцена убрзано се претвара у позориште апсурда. Алтернатива за Њемачку (АфД) остварила је историјски тријумф на покрајинским изборима у Саксонији-Анхалту. У тој истој средини, проценат странаца је упола мањи од националног просјека, што доказује да страх од „другог” најбоље успијева тамо гдје тог другог уопште нема. Како би формирао власт, АфД мора пружити руку Савезу Саре Вагенкнехт – партији коју предводи кћерка човјека који је у Њемачку дошао из Ирана. Све то са сигурне удаљености посматра копредсједница АфД-а Алис Вајдел, која из своје луксузне виле у Швајцарске захтијева хитно затварање граница, док код куће одгаја дјецу са супругом рођеном на Шри Ланки.

Шта покреће ову врсту политичког сљепила? Социјална психологија нуди јасан одговор кроз такозвани „синдром повученог конопца” (Pull up the ladder syndrome). То је снажан, често несвјесни одбрамбени механизам кроз који се досељеници друге или треће генерације очајнички покушавају идентификовати са већинском заједницом. Прихватањем најрадикалнијих десничарских ставова они свом новом окружењу шаљу поруку: „Погледајте, ја нисам као нови досељеници. Ја сам један од вас, ја сам већи патриота од вас.“ Да би потиснули стигму мањине и заштитили свој тешко стечени статус, ови људи често развијају ксенофобију која је далеко радикалнија од оне коју показују старосједиоци.

Због тога у Пољској кључни десничари који распирују историјски антињемачки сентимент носе презимена попут Менцен или Браун. Иста та пољска владајућа олигархија, која је годинама градила моћ на страху од миграната, иза кулиса је штанцовала радне визе – преко 366.000 њих за држављане Азије и Африке, и то, према извјештајима државне ревизије, врло често у замјену за дебеле коверте с готовином.

Исти карневал лицемјерја маршира остатком континента. У Чешкој је перјаница антиимигрантске хистерије Томио Окамура, човјек рођен у Токију, јапанско-корејског поријекла. У Холандији, Герт Вилдерс свој политички бренд гради на фарбаној, пренаглашено бјелачкој коси, док му породично стабло с мајчине стране сеже право до Индонезије. У Великој Британији, реформиста Зија Јусуф, син муслиманских досељеника са Шри Ланке, обећава војне авионе за депортацију како би зауставио оно што назива „инвазијом“. Француска ову причу доводи до апсурда кроз Ерика Земура, сина алжирских Јевреја који панично упозорава на „велику замјену народа”, и Жордана Барделу, лидера Националног окупљања. Барделин прађед био је Алжирац, а дјед италијански имигрант; да су правила која Бардела данас заговара важила прије шездесет година, он се данас не би ни родио.

Преко Атлантика, у Сједињеним Државама – земљи у којој истински старосједиоци чине једва два процента становништва – ствари попримају карактер потпуног лудила. Илон Маск, данас најистуренији ратник против илегалних миграната, у Америку је стигао из Јужне Африке. Како је открио Вашингтон пост, Маск је на самом почетку каријере брутално прекршио визни режим јер никада није уписао најављене студије на Стенфорду, што значи да је своју империју почео да гради радећи на црно, без легалног статуса. Слично је и са државним секретаром Марком Рубијом, чији је дјед својевремено био ухапшен и предвиђен за хитно протјеривање из САД.

Ипак, најмрачнија фигура ове америчке драме је Стивен Милер, главни творац Трамповог програма масовних депортација. Милер потиче из јеврејске породице која је избјегла ужасе Холокауста. Његов рођени ујак, др Дејвид Глосер, јавно је иступио упозоривши јавност да њихов дјед никада не би преживио да су у вријеме његовог бјекства на снази били закони које његов сестрић данас пише. За то вријеме, Доналд Трамп – чији је дјед протјеран из Баварске јер је избјегао регрутацију – оженио је Меланију чији су родитељи добили амерички пасош кроз такозвану „ланчану миграцију“, систем који Трамп у својим говорима редовно сатанизује.

Врхунац моралне гротеске ипак припада судији Врховног суда Ејми Кони Барет. Она је без трептаја потписала судске одлуке којима се одобрава масовна и хитна депортација хиљада избјеглица са Хаитија – упркос чињеници да је и сама усвојила двоје дјеце из те исте, разорене земље.

Овакви изборни резултати јасно показују да бирачима лицемјерје не смета. Оно више није мана; оно је постало валута, ефикасно политичко оружје којим се купује моћ. Међутим, историја нас учи да радикални системи имају незасити апетит. Називати друге „дошљацима“ док сједите на ковчезима сопствених предака који су прешли исти тај блатњави пут јесте најопаснија руска рулет игра. Када се круг затвори и када се сви спољни непријатељи потроше, ксенофобна машинерија коју су ови лидери покренули неће гледати ко сједи за управљачем – она ће неминовно почети да прождире сопствене креаторе.