Европа без петље: Јединствени али на папиру

Видео о сатима „Епског бијеса“ Америке у Ирану, Бијела кућа је објавила уз музичку подлогу можда и највећег хита 90-тих, Макарене.

Ипак, док Вашингтон удара ритам, шпански „аутори“ из Мадрида су одједном „заборавили кораке“. Нова верзија овог хита у извођењу шпанског премијера Педра Санчеза могла би бити: рукуа на струку, али умјесто чувеног скока и окрета, они се једноставно-праве мртви.
Некада поносно диктирање тепма, данас чини се једва откуваца. И нису Шпанци једини. Чини се да европски лидери поново играју своју омиљену дисциплину: Такмичење ко ће боље да се сакрије иза бирократских саопштења.

Док се Блиски исток тресе, а несрећни Кипар за сада само треска, у Бриселу умјесто одлучности добили смо „протокол.

Свако саопштење почиње осудом, наставља се „дубоком забринутошћу“ а завршава се, вјероватно вечером на којој се договоре да треба да се договорају.

Емануел Макрон нуди француски нуклеарни арсенал ќао „кишобран“ за цијели континент, државе као што су Њемачка, Холандија или Велика Британија збијају редове, свјесне да је стара безбједносна архитектура ствар прошлости.

Француски „штит“ долази поприлично скупо: Техеран је био више него јасан -свако ко помогне Американцима, постаје легитимна мета.

С друге стране није потребно бити стручњак да би се закључило да би рат који би можда трајао дуже од мјесец дана, гурнуо ЕУ у „економски подрум“.

Ситуација тражи чврст став, али политичари би радије дипломатски излаз, свјесни да би цијене енергената и прекид ланца снабдијевања могли изазвати чак и немире широм старе даме.

Најјачи примјер ове европске шизофреније је Шпанија. Службено Мадрид покушава задржати имиџ лојалног НАТО савезника, шпанска дипломатија тренутно изводи „макарену“ на жици покушавајући да се дистанцира од било какве војне интервенције, како случајно не би постала прва линија иранског одговра на Медитерану. Чини се да би Шпанија радо остала у улози „држача страже“ у позадини, док се велики играчи туку.

Ни Ђорђи Мелони није лако. Рим се налази у тешкој позицији због огромне зависности од енергената. Италија већ размишља о активирању електрана на угаљ како би ублажила економски шок док политички врх покушава да задржи улогу медијатора, страхујући од иранских удара на Медитеран. Грчка је обећала да ће да брани савезнике од дронова, већ се изјаснила и да страхује, јер јој „иза леђа“ стоји Балкан који „врви“ од амричке војске а њене базе су директно угрожене.

Турска финта могла би бити најкомплекснија: Ирански пројектили већ су летјели прем њеној територији, с друге Анакара покушава да буде дипломатски савезник Ирана.

Читав Медитеран сада гледа у небо. Јер када си на Медитерану, ти ниси само посматрач већ прва линија. Мадрид, Рим, Атина или Анкара, би можда радије бирали неке своје „сијесте“ али док су им базе пуне „савезника“ а море на дохват руке Техерану, њихова „Макарена“ на ивици рата биће све, само не забавна.